Vinča — naselja i svakodnevni život

Znamo gde je vinčanska kultura nastala i zašto se izdvaja. Ali kako je izgledao običan dan u vinčanskom selu? Kakve su bile kuće, čime su se ljudi bavili, šta su jeli? Ova lekcija ulazi kroz vrata vinčanske kuće — onoliko koliko nam zemlja to dopušta.

Prvo što iznenađuje jeste razmera. Vinčanska naselja bila su mnogo veća od malih starčevačkih sela koja smo upoznali ranije. Neka se ubrajaju među veća neolitska naselja u tadašnjoj Evropi. I nisu rasla nasumično: kuće su često poređane u nizove, sa naznakom prostornog reda, kao da je postojao dogovor o tome gde se gradi i kako se selo prostire. Iza takvog naselja stoji zajednica koja je brojala mnogo ljudi — a mnogo ljudi na jednom mestu znači i potrebu da se neke stvari urede, da se posao i prostor nekako podele. Tu se, daleko pre svake države, već nazire izazov zajedničkog života.

Kuća je bila ozbiljna građevina, a ne sklonište. Podizana je nadzemno, najčešće pravougaona, na drvenoj konstrukciji koja se oblepljivala pleterom i blatom — tehnikom koja daje čvrste, tople i trajne zidove. Neke kuće bile su velike i imale više prostorija, što govori o porodicama i o podeli prostora unutar doma. Unutra su bile peći i ognjišta, a prostor je bio podeljen na delove za rad i za stanovanje. To je dom sa unutrašnjim redom, osmišljen da služi svakodnevici.

Zanimljivo je da o tim kućama mnogo znamo upravo zato što su mnoge izgorele. Kada kuća izgori — slučajno ili namerno — vatra zapeče blato u zidovima i tako, paradoksalno, sačuva oblik konstrukcije, a često i predmete zatečene unutra, na mestu na kome su ostavljeni. Za arheologa, spaljena kuća nije samo nesreća iz prošlosti; ona je dragocen, zaustavljen trenutak života — soba zatečena onakvom kakva je bila tog poslednjeg dana.

Zanati, figurine i mreže razmene

A život je bio pun rada. Vinčanska grnčarija dostigla je visok nivo veštine — izrađivane su i obične upotrebne posude i fino oblikovani, pažljivo ukrašeni komadi. Pravile su se i brojne figure od gline: stilizovane ljudske figurine, mnoge sa licem nalik maski. One su među najprepoznatljivijim vinčanskim predmetima — ali, treba odmah i pošteno reći, čemu su tačno služile, ne znamo. Da li su imale obrednu ulogu, da li su bile igračke, oznake pripadnosti, prikazi predaka ili nešto sasvim drugo — to ostaje otvoreno pitanje, i nijedno tumačenje nije dokazano.

Te glinene figurine zaslužuju da se na njima zastane, jer lepo pokazuju kako istorija radi sa nepoznatim. Imamo ih u rukama — možemo ih izmeriti, opisati, prebrojati. Ali ono što bismo najviše želeli da znamo, a to je čemu su služile, ostaje izvan domašaja. Lako je tu posegnuti za upečatljivim odgovorom; pošteno je, međutim, reći da odgovora nemamo. Figurine su dokaz da su vinčanski ljudi imali potrebu da oblikuju ljudski lik u glini — a ta potreba, sama po sebi, već mnogo govori o njima, i bez tačnog tumačenja.

Pored grnčarije, ljudi su tkali, izrađivali oruđe od kamena, kosti i roga, obrađivali drvo. U svemu tome naslućuje se ne samo veština nego i izvesna podela posla — neki su ljudi, čini se, određene zanate radili bolje, češće i za druge. To je rana naznaka nečega što će kroz milenijume postati pravilo svakog složenog društva: da ne radi svako sve. Hrana je dolazila sa njive i iz tora — gajile su se žitarice i držala stoka — dok su lov, ribolov i sakupljanje bili dopuna, a ne više osnova ishrane.

I konačno, vinčanska sela nisu bila zatvoreni svetovi okrenuti samo sebi. Među nalazima ima sirovina i predmeta koji ne potiču iz okoline — vulkanskog stakla, morskih školjki, soli. Te stvari morale su negde doputovati, ponekad izdaleka. Iza njih stoje veze i razmena, mreža kojom su udaljene zajednice bile povezane mnogo pre svake trgovine u kasnijem smislu reči. Vinčansko selo bilo je, dakle, tačka u široj mreži, a ne usamljeno ostrvo. Jednu stvar, ipak, ne treba preuveličati, ma koliko slika bila upečatljiva: vinčanska naselja, ma koliko velika za svoje doba, nisu bila gradovi, niti je postojala bilo kakva država, vlast ili pismo. Reč je o velikim selima veštih zemljoradnika i zanatlija — što je samo po sebi izvanredno dostignuće, i ne treba mu dodavati ono što nije bilo. Spaljena vinčanska kuća za njene stanovnike bila je nesreća — a za nas je postala prozor kroz koji vidimo jedan davni dan.