Velike zajednice bronzanog doba

Kada se danas govori o bronzanom dobu, lako je zamisliti puste prostore sa retkim selima razbacanim po dolinama. Stvarnost je bila drugačija. Bronzano doba je vreme u kome je Balkan već mnogoljudan, ispresecan stazama i obeležen prepoznatljivim mestima — utvrđenjima, humkama i radionicama. Krajolik je već pun znakova ljudskog rada, samo što su mnogi danas zarasli.

Najvidljivija crta velikih zajednica tog doba jesu utvrđena naselja. Birale su se uzvišice — gradine — i opasivale zemljanim bedemima, palisadama, ponekad i kamenim zidovima. Položaj je biran sa razlogom: pogled na okolinu, blizina vode, mogućnost da se naselje brani u slučaju napada. Sama činjenica da su ljudi ulagali ogroman trud u podizanje bedema mnogo govori. Bedem se ne podiže iz ukrasnih razloga; on znači da je oko nekoga bilo opasno, da je imovina bila dovoljno velika da je vredi braniti, i da je zajednica imala načina da organizuje rad mnogih ljudi za jedan zajednički cilj.

Pored utvrđenih naselja, na nizijama centralnog Balkana, pre svega na prostoru današnje Vojvodine, postojala su i velika otvorena naselja, sastavljena od kuća poređanih u nizovima. Tu je sliku obeležila ono što arheolozi nazivaju vatinskom kulturom, jednom od najbolje istraženih bronzanodopskih kultura ovog kraja. Reč je o zajednicama veštih zemljoradnika i stočara, sa razvijenom grnčarijom, izradom bronzanih predmeta i živom razmenom sa susednim oblastima. To su, u doslovnom smislu, velike zajednice — mnogo veće i složenije nego što je bila vinčanska sela hiljadu godina ranije. Sama gustina nalaza na jednom hektaru pokazuje da su tu, na otvorenim plodnim ravnicama, ljudi izabrali da žive blizu jedni drugima, sa svom dobiti i svim opterećenjima koja takva blizina nosi: lakšu razmenu rada, gušću razmenu znanja, ali i češće sukobe oko zemlje i stoke.

Šta groblja kazuju

Na ovom mestu vredi reći nešto o jednoj naročitoj vrsti izvora — grobljima. Bronzano doba je period u kome način sahranjivanja postaje vrlo govorljiv. Na jednom od najpoznatijih nalazišta, nekropoli Mokrin u Banatu, otkriveno je više stotina grobova rane bronzanodopske zajednice, sa pažljivo postavljenim pokojnicima i prilozima. Tu se po prvi put jasno vidi nešto što će obeležiti svu kasniju istoriju — da nisu svi pokojnici jednaki. Neke grobove odlikuje skroman prilog, neke bogat skup nakita, oružja i posuđa. Već u glini, pored kostiju, čita se da je društvo počelo da se raslojava.

Posebno upečatljiva pojava ovog doba su humke — zemljani nasipi nasuti nad pojedinačnim grobom moćnijeg pokojnika. Humka nije samo grob; ona je javno obeležje. Vidljiva izdaleka, ostaje u krajoliku kao trajna izjava da je tu sahranjen neko važan — i, posredno, da postoje neki manje važni. Sahrana pod humkom prvi je oblik onoga što će kasnije biti spomenik, mauzolej, manastirska zadužbina. Ideja je ista: učiniti smrt jedne osobe vidljivijom i trajnijom od smrti svih ostalih. Zanimljivo je da se humke iz bronzanog doba i danas vide u krajolicima ravnice — kao tihi, blago izdignuti tragovi, pored kojih čovek prolazi često ne sluteći da prolazi pored najstarijih „spomenika” na ovom tlu.

Treba biti oprezan i sa jednom modernom zabludom koja se često vezuje za ovaj period. Kroz nauku devetnaestog i ranog dvadesetog veka, bronzano doba se često objašnjavalo velikim seobama „indoevropskih” naroda — kao da su mnoge promene u materijalnoj kulturi dolazile iz jednog izvora. Današnja nauka je opreznija. Seoba je bilo, i one se mogu pratiti i u arheologiji i u genetici, ali ne valja ih pretvarati u objašnjenje za sve. Velike promene bronzanog doba — utvrđena naselja, humke, bronzano oružje — bile su rezultat mnogih, isprepletenih uzroka: lokalnog razvoja, novih tehnologija, dolazaka i odlazaka, ekonomskih veza. Slika je složenija, i utoliko zanimljivija.

Pri kraju bronzanog doba, oko dvanaestog veka pre nove ere, čitav mediteranski i balkanski svet ulazi u jedan dugačak nemir — nestaju neka velika naselja, drugačiji ljudi pojavljuju se u krajolicima, mreže razmene se kidaju i obnavljaju. Razlozi tih kriza i danas su predmet istraživanja: pominju se klimatske promene, slabljenje dotadašnjih moćnih centara na istočnom Mediteranu, pomeranje stanovništva sa severa, suše i nestašice. Verovatno se radi o spletu uzroka, a ne o jednoj jedinoj nesreći. Ali iz tog nemira polako izranjaju nove zajednice koje će već nositi imena što ulaze u istoriju: Iliri, Tračani, kasniji Kelti — narodi koje će spomenuti grčki i rimski pisci. Bronzano doba je, dakle, tihi most. Stojeći na njemu, jednom nogom smo još u svetu bez zapisanih imena; drugom već zakoračujemo u svet u kome će pisana reč o njima konačno progovoriti.