Velike zajednice bronzanog doba

Kada se danas govori o bronzanom dobu, lako je zamisliti puste prostore sa retkim selima razbacanim po dolinama. Stvarnost je bila drugačija. Bronzano doba je vreme u kome je Balkan već mnogoljudan, ispresecan stazama i obeležen prepoznatljivim mestima — utvrđenjima, humkama i radionicama. Krajolik je već pun znakova ljudskog rada, samo što su mnogi danas zarasli.

Najvidljivija crta velikih zajednica tog doba jesu utvrđena naselja. Birale su se uzvišice — gradine — i opasivale zemljanim bedemima, palisadama, ponekad i kamenim zidovima. Položaj je biran sa razlogom: pogled na okolinu, blizina vode, mogućnost da se naselje brani u slučaju napada. Sama činjenica da su ljudi ulagali ogroman trud u podizanje bedema mnogo govori. Bedem se ne podiže iz ukrasnih razloga; on znači da je u okolini vrebala opasnost, da je imovina bila dovoljno velika da je vredi braniti, i da je zajednica imala načina da organizuje rad mnogih ljudi za jedan zajednički cilj.

Pored gradina na uzvišicama, na nizijama centralnog Balkana, pre svega na prostoru današnje Vojvodine, postojala su i velika naselja — često utvrđeni telovi sa podgrađem — sastavljena od kuća poređanih u gustim nizovima. Tu je sliku obeležilo ono što arheolozi nazivaju vatinskom kulturom, jednom od najbolje istraženih bronzanodopskih kultura ovog kraja. Reč je o zajednicama veštih zemljoradnika i stočara, sa razvijenom grnčarijom, izradom bronzanih predmeta i živom razmenom sa susednim oblastima. To su, u doslovnom smislu, velike zajednice — složenije nego što su bila vinčanska sela dve i po hiljade godina ranije. Sama gustina nalaza na jednom hektaru pokazuje da su tu, na otvorenim plodnim ravnicama, ljudi izabrali da žive blizu jedni drugima, sa svom dobiti i svim opterećenjima koja takva blizina nosi: lakša razmena rada, gušća razmena znanja, ali i češći sukobi oko zemlje i stoke.

Šta groblja kazuju

Na ovom mestu vredi reći nešto o jednoj naročitoj vrsti izvora — grobljima. Bronzano doba je period u kome način sahranjivanja postaje vrlo govorljiv. Na jednom od najpoznatijih nalazišta, nekropoli Mokrin u Banatu, otkriveno je više stotina grobova rane bronzanodopske zajednice, sa pažljivo postavljenim pokojnicima i prilozima. Tu se po prvi put jasno vidi nešto što će obeležiti svu kasniju istoriju — da nisu svi pokojnici jednaki. Neke grobove odlikuje skroman prilog, neke bogat skup nakita, oružja i posuđa. Već u glini, pored kostiju, čita se da je društvo počelo da se raslojava.

Posebno upečatljive su humke — zemljani nasipi nasuti nad pojedinačnim grobom moćnijeg pokojnika. Humka nije samo grob; ona je javno obeležje. Vidljiva izdaleka, ostaje u krajoliku kao trajna izjava da je tu sahranjen neko važan — i, posredno, da postoje neki manje važni. Sahrana pod humkom prvi je oblik onoga što će kasnije biti spomenik, mauzolej, manastirska zadužbina. Ideja je ista: učiniti smrt jedne osobe vidljivijom i trajnijom od smrti svih ostalih. Običaj se u panonskoj ravnici javlja već krajem bakarnog doba, sa kurganima jamne kulture (oko 3000. p. n. e.), i nastavlja se u bronzanom dobu. Te humke se i danas vide u krajolicima ravnice — kao tihi, blago izdignuti tragovi, pored kojih čovek prolazi često ne sluteći da prolazi pored najstarijih „spomenika” na ovom tlu.

Treba biti oprezan i sa jednom modernom zabludom koja se često vezuje za ovaj period. Kroz nauku devetnaestog i ranog dvadesetog veka, bronzano doba se često objašnjavalo velikim seobama „indoevropskih” naroda — kao da su mnoge promene u materijalnoj kulturi dolazile iz jednog izvora. Današnja nauka je opreznija. Seoba je bilo, i one se mogu pratiti i u arheologiji i u genetici, ali ne valja ih pretvarati u objašnjenje za sve. Velike promene bronzanog doba — utvrđena naselja, bronzano oružje — bile su rezultat mnogih, isprepletenih uzroka: lokalnog razvoja, novih tehnologija, dolazaka i odlazaka, ekonomskih veza. Slika je složenija, i utoliko zanimljivija.

Pri kraju bronzanog doba, oko dvanaestog veka pre nove ere, čitav mediteranski i balkanski svet ulazi u jedan dugačak nemir — nestaju neka velika naselja, drugačiji ljudi pojavljuju se u krajolicima, mreže razmene se kidaju i obnavljaju. Razlozi tih kriza i danas su predmet istraživanja: pominju se klimatske promene, slabljenje dotadašnjih moćnih centara na istočnom Mediteranu, pomeranje stanovništva sa severa, suše i nestašice. Verovatno se radi o spletu uzroka, a ne o jednoj jedinoj nesreći. Ali iz tog nemira polako izranjaju nove zajednice koje će već nositi imena što ulaze u istoriju: Iliri, Tračani, kasniji Kelti — narodi koje će spomenuti grčki i rimski pisci. Bronzano doba je, dakle, tihi most. Stojeći na njemu, jednom nogom smo još u svetu bez zapisanih imena; drugom već zakoračujemo u svet u kome će pisana reč o njima konačno progovoriti.