Veliki ilirski ustanak

Početkom šeste godine nove ere, Rim se činio gospodarom Balkana. Posledice ratova vođenih u prethodnim decenijama bile su, makar na karti, jasne — od Jadrana do Dunava prostirao se ogromni Ilirik, novostvorena oblast pod rimskom upravom, naseljena ilirskim i panonskim narodima koji su, jedan po jedan, polagali oružje. Avgust je u Rimu već uveliko slavio mir. A onda je iz te navodno smirene zemlje izbila pobuna koja će ga, prema kasnijim svedočenjima, naterati da javno prizna nešto što rimski car obično ne priznaje — da je carstvo u smrtnoj opasnosti.

Povod je bio konkretan i hladan. Tiberije, Avgustov posinak i najbolji general tog časa, spremao je veliki pohod protiv germanskog plemena Markomana na severu. Za taj pohod tražene su pomoćne čete iz Ilirika — mladići za vojsku, novac za izdržavanje, hrana za logore. Iliri i Panonci su do tada već iskusili rimsku upravu i znali šta znače popisi, porez i regrutacija; ovaj put, međutim, ono što se tražilo prelazilo je granicu izdrživog. Skup okupljenih ratnika u dalmatinskoj unutrašnjosti pretvorio se u pobunu. Skoro istovremeno, ili neposredno potom, ustalo je i panonsko pleme Breuka na severu, oko reke Save. Dve pobune, dva zasebna središta, ali dovoljno blizu i dovoljno povezane da se u rimskim izvorima ubrzo počnu prikazivati kao jedan rat.

Na čelu obe pobune našli su se ljudi istog imena — Baton. Jedan je bio Baton Dezitijat, vođa Dezitijata u planinskim predelima današnje Bosne; drugi Baton Breučki, vođa panonskih Breuka. Slučajnost imena unela je u priču nešto skoro književno, i antički pisci su to primetili. Njihov odnos nije bio jednostavan: u jednom trenutku saveznici, u drugom suparnici, a na kraju i otvoreni neprijatelji. Pa ipak, u prvim mesecima ustanka delovali su zajedno — i delovali brzo. Rimski garnizoni po Iliriku bili su mali i razbacani; pobunjenici su za kratko vreme zauzeli više uporišta, pretili su Makedoniji na jugu, a vesti o tome stigle su do severnoitalijanskih gradova koji su odjednom osetili strah kakav nisu imali decenijama.

Rat koji je uzdrmao Rim

Avgust je reagovao bez oklevanja. Pohod na Markomane otkazan je istog časa, Tiberije je preusmeren na Balkan, a u pomoć mu je upućen i mladi Germanik, sin Druzov, koji će kasnije postati jedan od najpoznatijih rimskih generala. Prikupljeno je, prema antičkim procenama, više od deset legija — gotovo polovina ukupne rimske vojne snage tog časa. Rimski istoričar Svetonije će kasnije zabeležiti Avgustove reči da Rim, od ratova s Hanibalom naovamo, nije bio u tako velikoj opasnosti. To je redak primer da car svojim glasom priznaje težinu protivnika, i upravo zato je rečenica preživela: nije reklamna, nego priznanje.

Rat je trajao tri godine, od šeste do devete godine nove ere, i bio je drugačiji od velikih bitaka na otvorenom polju. Pobunjenici su izbegavali sukob s glavninom legija, povlačili se u planine, organizovali zasede i napade na snabdevanje, branili utvrđene gradine. Rimljani su odgovarali sistematski i okrutno: opkoljavali su uporišta, gladovanjem prisiljavali na predaju, palili sela, raseljavali stanovništvo. Najpre je popustila Panonija — Baton Breučki je devete godine sklopio mir s Rimljanima, ali ga je ubrzo, po nekim izvorima, ubio njegov dotadašnji saveznik Baton Dezitijat, koji ga je smatrao izdajnikom. Otpor u dalmatinskim planinama nastavio se još neko vreme, sve dok i poslednje utvrđenje nije palo i dok se sam Baton Dezitijat nije predao Tiberiju.

O toj predaji sačuvana je jedna kratka scena, koja zato i živi. Dion Kasije, rimski istoričar iz kasnijih vekova, prenosi da je Baton Dezitijat, kada su ga pitali zašto je podigao ustanak, odgovorio kratko i oštro. Rečenica je preživela u različitim verzijama i prevodima, ali njena suština je nesumnjiva.

Vi ste poslali vukove, a ne pastire, da čuvaju ovce.

— po Dionu Kasiju, pripisano vođi ustanka Batonu Dezitijatu

Rečenica je, naravno, došla do nas preko rimskog pera i u rimskoj književnoj formi, i ne možemo biti sigurni da je zaista izrečena baš tim rečima. Ali ono što ona izgovara — optužba na račun upravljača koji su umesto reda donosili pljačku — toliko se često ponavlja u izvorima o rimskoj provincijskoj upravi tog vremena da je teško verovati da iza nje ne stoji stvarno iskustvo pobunjenika. To je, koliko god posredan, jedan od retkih trenutaka u kome čujemo glas same pobunjene strane.

Posledice rata bile su duboke i trajne. Rim je shvatio da je jedinstveni Ilirik prevelik i previše nemiran da bi se njime upravljalo iz jednog središta. Oblast je vremenom podeljena na dve provincije — Panoniju na severu i Dalmaciju na jugu — i ta podela će ostati osnova rimske uprave na ovom prostoru sve do kasne antike. Vojska je trajno raspoređena duž Dunava i u dalmatinskoj unutrašnjosti, podignuti su novi logori, izgrađeni putevi koji su sledili linije pohoda. Velik broj zarobljenika je odveden u ropstvo ili razmešten po Carstvu; veterani su naseljavani na zemlju oko logora, čime se menjao i sam sastav stanovništva. O tome kako su ove promene doživeli sami Iliri i Panonci, izvori ćute — njihov pogled, osim u Batonovoj rečenici, ostaje uglavnom izvan zapisa. Ono što sigurno znamo jeste da je posle ovog rata politička samostalnost ilirskog i panonskog sveta u ovakvim razmerama nestala zauvek. Balkan je, od devete godine nove ere, bio rimski na način na koji do tada nije bio.