Dušanov zakonik — nastanak

Krunisanjem za cara Srba i Grka u Skoplju 1346. godine Dušan je preuzeo i obavezu koja se podrazumevala uz novu titulu — da svojoj državi da uređen pravni okvir. Carstvo koje je u tom trenutku držao više nije bilo raška kraljevina očeva i dedova; obuhvatalo je staru srpsku zemlju, ali i široke vizantijske oblasti Makedonije, dela Tesalije i Epira, sa gradovima u kojima se vekovima sudilo po rimskom i grčkom pravu. Vladar koji je nameravao da takvu tvorevinu drži na okupu morao je da odgovori na jasno pitanje: po kom će se zakonu suditi u njegovim sudnicama, od Dunava do Egejskog mora.

Odgovor nije bio improvizacija. Dušan je već 1346, u istoj godini kao i carska kruna, dao da se na slovenski prevede „Sintagma” Matije Vlastara — opsežna vizantijska kompilacija crkvenog i svetovnog prava, sastavljena u Solunu nekoliko godina ranije. Uz nju je u upotrebu ušao i takozvani „Justinijanov zakon”, skraćeni slovenski prevod delova vizantijskog svetovnog prava koji se vezuju za pravnu tradiciju cara Justinijana. Time je carstvo dobilo dva velika tela prevedenog grčko-rimskog prava — jedno opštije i više crkveno, drugo svetovno i konkretnije — koja su mogla da posluže kao osnova za svakodnevno suđenje.

Ali ta dva prevedena zbornika, koliko god bila učena, nisu pokrivala sve. Postojala su pitanja koja su bila specifično srpska ili specifično savremena: odnosi između careve vlasti i krupne vlastele, položaj crkvenih poseda i sebara koji ih obrađuju, kazne za ubistvo i krađu u selima i na drumovima, postupak pred sudom kada se sukobe Srbin i Grk, vlastelin i sebar, manastir i komšija. Za takve slučajeve Dušanu je trebao zakon koji nosi njegovo ime i njegov pečat — propis koji će dopuniti prevedeno vizantijsko pravo tamo gde ono ćuti ili gde ne odgovara prilikama u carstvu.

Dva sabora, jedan zakonik

Prvi deo zakonika donet je na velikom državnom saboru u Skoplju, na Uskrs, 21. maja 1349. godine. Skoplje je tada bilo prestonica carstva, mesto na kojem je tri godine ranije Dušan krunisan, i upravo je tu, pred okupljenom vlastelom i crkvenim velikodostojnicima na čelu sa patrijarhom Joanikijem II, prihvaćeno prvih 135 članova. Pet godina kasnije, u avgustu 1354, na novom saboru u gradu Seru — vizantijskom Sereu pod srpskom vlašću — pridodato je još 66 članova. U zbiru, prema uobičajenom modernom brojanju, zakonik ima 201 član, podeljen u dve celine koje su nastale s razmakom od pola decenije, ali su čitane i primenjivane kao jedinstveno delo.

O samom postupku sastavljanja malo se zna iz prve ruke. Najverovatnije je iza zakonika stajao tim pravnika i pisara na carevom dvoru, koji je sarađivao sa kancelarijom Srpske patrijaršije — istom onom koja je pripremila prevod „Sintagme”. Jezik je staroslovenski, u srpskoj redakciji, dakle uobičajeni književni i pravni jezik tog vremena. Nigde u zakoniku nije imenovan njegov sastavljač; iza čitavog teksta stoji careva volja, izrečena pred saborom kao zakonodavnim telom. To je u srednjovekovnom shvatanju i najvažnije: zakonik nije lično delo jednog učenjaka, nego zajednička odluka cara, crkve i vlastele, ugrađena u svečani okvir državnog sabora.

Treba odmah reći i ono što je u nauci poznato a u popularnoj predstavi često zanemareno. Izvorni rukopis Dušanovog zakonika nije sačuvan. Tekst nam je poznat preko više kasnijih prepisa, takozvanih redakcija, nastalih krajem 14. i tokom 15, 16. i 17. veka. Najvažniji među njima su Prizrenski rukopis s kraja 14. veka, Atonska redakcija sa Svete Gore i još nekoliko mlađih prepisa koji se međusobno razlikuju u redosledu članova, u pojedinim formulacijama, ponegde i u sadržaju. Današnji čitalac zakonika čita, dakle, naučnu rekonstrukciju — tekst koji su istoričari prava pažljivo sastavili upoređujući rukopise, beležeći varijante i, gde je potrebno, pošteno priznajući da se tačno izvorno čitanje nekog člana ne može sa sigurnošću utvrditi.

Pa ipak, glavno se zna pouzdano. Sami rukopisi sadrže datacije sabora u Skoplju 1349. i u Seru 1354, kao i razdvajanje na prvi i drugi deo. Zna se da je zakonik činio jedan ud složenog pravnog sistema: uz njega je sudilo prevedeno vizantijsko pravo iz „Sintagme” i „Justinijanovog zakona”, a u nekim oblastima, pre svega u zaleđu, i staro običajno pravo. Dušan nije pokušao da svojim zakonikom zameni sve to nasleđe; pokušao je da ga obuhvati, dopuni i podredi caru kao vrhovnom čuvaru pravde. U tom smislu, zakonik nije samostalna pravna knjiga, već poslednji sloj jednog višeslojnog pravnog poretka — onaj sloj koji nosi pečat srpskog carstva sredine 14. veka.

Šta tačno taj zakonik kazuje o društvu — o vlasteli i sebrima, o crkvi i sudovima, o kaznama i o granicama careve volje — biće predmet sledeće lekcije. Ovde je dovoljno zapamtiti okvir: posle careve krune iz 1346, Dušan je u dva sabora, jednom u Skoplju 1349. i drugom u Seru 1354, dao svojoj državi pisani zakon na staroslovenskom jeziku. Učinio je to oslonjen na prevedeno vizantijsko pravo, u saradnji sa patrijarhom i saborom, i ostavio iza sebe tekst koji će — i kroz kasnije prepise, daleko posle pada carstva — ostati najvažniji spomenik srpskog srednjovekovnog prava.