Srbija i Dubrovnik

Na uskom pojasu jadranske obale, stisnut između mora i strmih krševitih brda, ležao je grad koji je u srednjem veku bilo lako prevideti na karti, a teško zaobići u poslu. Dubrovnik — Latinima i samim sebi Ragusa — imao je u trinaestom i četrnaestom veku verovatno oko pet hiljada stanovnika unutar zidina. Bio je katolički, govorio je mešavinom dalmatskog latinskog, italijanskog i sve više slovenskog jezika, i kroz vekove je formalno priznavao različite gospodare: Vizantiju, Mletke, ugarsku krunu, naposletku i sultana. U praksi je, međutim, uvek vodio svoje poslove sam. A glavni posao tog malog grada bio je — Srbija.

Odnos je bio trgovački u samoj srži, i baš zato je preživeo razlike u veri, jeziku i političkom pokrovitelju. Dubrovniku je iza leđa stajalo zaleđe puno onoga što je trebalo Mediteranu: srebra, olova, voska, kože, soli i robova. Srbiji je, sa svoje strane, trebao izlaz na more koji ne pripada nijednoj velikoj sili — luka kroz koju će roba iz unutrašnjosti stići do Venecije, Ankone, Apulije i dalje, i kroz koju će se nazad vraćati so, tkanine, začini i zlatnici. Dubrovački brodovi i dubrovački kreditni papiri rešavali su upravo taj problem. Bez njih bi srpsko rudarstvo, ma koliko bogato, ostalo zatvoreno u sebi.

Tako je već od ranog trinaestog veka, a posebno za vlade Nemanjića, izrasla mreža dubrovačkih trgovačkih kolonija u svim važnijim srpskim gradovima i rudnicima. U Brskovu, kasnije u Trepči, Plani, najzad i u velikom Novom Brdu, postojale su čitave dubrovačke četvrti — sa sopstvenim konzulom, svojim sveštenikom, svojim pravnim običajima. Sporove između Dubrovčana sudio je dubrovački konzul po dubrovačkom pravu; tek mešovite parnice, između domaćeg sveta i Dubrovčana, izlazile su pred vladarev sud. Bila je to, gledano današnjim rečnikom, vrsta pažljivo dogovorene pravne autonomije usred tuđe države — ali bez ratovanja, bez vojske, bez teritorijalnih pretenzija. Sve je počivalo na povelji.

Povelje, carine, stonski dohodak

Srpski vladari, od Stefana Prvovenčanog do cara Dušana i njegovih naslednika, izdavali su Dubrovniku jednu povelju za drugom. Njima su potvrđivane stare slobode, dodavane nove i precizirane stope carine na pojedine vrste robe. Te povelje, pisane staloženim, gotovo poslovnim jezikom, najbolji su jedinstveni izvor koji uopšte imamo za srednjovekovnu srpsku ekonomiju. Same „carine” — što je tada značilo i poreze na promet i carinarnice na putevima — pretvorile su se u jedan od glavnih izvora kraljevskih prihoda. Trg na kome se vagalo srebro u Novom Brdu i kantar u dubrovačkoj luci bili su, na neki način, dva kraja istog konopca koji je hranio i srpsku državnu kasu i dubrovačko Veće umoljenih.

Sa svoje strane, Dubrovnik je srpskom kralju, a kasnije caru, plaćao precizno odmerene godišnje obaveze. Najstariji i najveći bio je svetodmitarski (srpski) dohodak od 2.000 perpera godišnje, plaćan od 1268. za slobodu trgovine. Posle 1333. godine, kada je Stefan Dušan, tada već kralj (car će postati tek 1346), prodao Dubrovčanima Ston sa Pelješcem za 8.000 perpera odjednom, dodat je i takozvani stonski dohodak od 500 perpera godišnje. Pored njih, postojali su i pokloni o pojedinim prilikama. Odnos između dva suseda uređen je, dakle, brojkama i datumima, a ne maglovitom vazalnom zavisnošću; obe strane su tačno znale ko šta duguje i do kada.

Pored robe i novca, putovali su i ljudi. Dubrovački zlatari, klesari i zidari radili su po srpskim gradovima i dvorovima; dubrovački sveštenici služili su katoličkim kolonijama u srpskim rudarskim mestima; dubrovački lekari i apotekari nalazili su se u službi srpskih vladara, kao i poneki bankar i diplomata koji je kralju pozajmljivao novac i nosio njegova pisma na italijanske dvorove. U suprotnom smeru, srpska vlastela i trgovci često su silazili u Dubrovnik, ostavljali tamo testamente, deponovali srebro kod tamošnjih notara i krštavali decu u njegovim crkvama. Granica je formalno postojala — i verska i državna — ali se preko nje, dan za danom, prelazilo bez većih dramskih scena.

Upravo zato je dubrovački arhiv danas pravo blago. U njemu se, sređeno i numerisano, čuva više hiljada ugovora, pisama, sudskih spisa i beležničkih knjiga koji govore o srednjovekovnoj srpskoj svakodnevici detaljnije nego ijedan domaći izvor. Iz tih spisa znamo cene srebra po godinama, imena trgovaca u Novom Brdu, sastav karavana, sukobe oko dugova, miraze, testamente i smrti daleko od kuće. Treba odmah priznati i ono što je za istoričara nelagodno: pogled je gotovo uvek dubrovački. Srpski sagovornik u tim spisima govori, ali kroz pero stranog beležnika, na stranom jeziku, sa stranim namerama. Slika je živa, ali jednostrana — i ozbiljna istorija to mora stalno da ima na umu.

Najupečatljivije svedočanstvo o tome koliko je veza bila duboka stiglo je posle pada srednjovekovne srpske države. Kada su 1459. Turci osvojili Smederevo i konačno ugasili Despotovinu, mogao se očekivati i kraj dubrovačke trgovine u tom prostoru. Nije se dogodio. Dubrovački trgovci sklopili su sopstveni dogovor sa sultanom, nastavili da plaćaju harač i ostali su u rudnicima i na putevima Srbije i Bosne još vekovima — često kao jedini neprekinuti most između turskog Balkana i katoličke Italije. Mali grad pod Srđem nadživeo je i Nemanjiće, i Lazareviće, i Brankoviće, pa i sopstvenog gospodara u Mlecima; mreža koju je s njima izgradio bila je, na svoj tihi način, jedna od najstabilnijih tvorevina srednjovekovnog Balkana.