Car Uroš — slabljenje carstva

Kada je u decembru 1355. car Stefan Dušan iznenada umro, presto je nasledio jedini sin — Stefan Uroš, rođen oko 1336. godine. Imao je devetnaest godina, a od 1346, kada je otac u Skoplju krunisan za cara, već je nosio titulu mladog kralja i bio formalni saučesnik vlasti. Na papiru je smena bila glatka. U stvarnosti, mladić je preuzimao carstvo koje je počivalo gotovo isključivo na očevoj ličnoj snazi — na Dušanovom autoritetu, na strahu koji je ulivao velikašima i na ratnoj sreći koja ga je dve decenije pratila. Sve to se nije moglo naslediti zajedno sa krunom.

Uroš je sa očeve strane dobio širok ali rastegnut posed: srpske zemlje od Dunava do Tesalije, grčke oblasti južno od Skoplja, gradove i manastire koji su tek nekoliko godina ranije primili novog gospodara. Dušan je tu državu držao na okupu vojnom snagom i vlastitom prisutnošću; nije ostavio razrađen administrativni aparat koji bi mogao da je drži bez vladara takvog kova. Mladi car nije imao ni očevu ratničku reputaciju, ni njegovu političku oštrinu, a velmože — ljudi koji su zajedno sa Dušanom rasli u moći — već su gledali kako da svoje oblasti pretvore u nasledne posede. Slabljenje centralne vlasti počelo je gotovo odmah.

Prvi udarac stigao je iz porodice. Uroševog strica, Simeona Uroša, Dušan je postavio kao despota nad jugozapadnim grčkim oblastima — Epirom i Tesalijom. Već 1356. ili 1357. Simeon je iskoristio sinovčevu mladost i proglasio se carem Srba i Grka, tražeći krunu za sebe. Iz jednog carstva nastala su dva centra, a između njih ležala je linija razlaganja koju Uroš nije mogao da zatvori. Borba sa stricem za južne pokrajine vodila se kratko i nesigurno; na kraju je Simeon zadržao Tesaliju kao svoju državicu, a Uroševa vlast nad jugom svela se na ime.

Velikaši i mladi car

Dok se na jugu otvarao jedan front, u srpskim zemljama središnji oslonac trona postajao je sve uži. Iz različitih krajeva carstva izrastale su gospodarske porodice koje su, jedna za drugom, prestajale da se ponašaju kao podanici i počinjale da se ponašaju kao vladari u malom. Vojislav Vojinović držao je velike oblasti u Humu i oko Trebinja; braća Vukašin i Uglješa Mrnjavčević uzdizali su se u Makedoniji i oko Sera; Lazar Hrebeljanović učvršćivao se u Pomoravlju; Nikola Altomanović sticao je posede u zapadnoj Srbiji i Polimlju; Đurađ Balšić uspostavljao je porodičnu vlast u Zeti. Uroš je nominalno bio njihov gospodar, ali je svaki od njih ratovao, ugovarao mir, kovao novac i sklapao saveze gotovo nezavisno.

Sam car opisivan je u izvorima — domaćim i stranim — kao čovek dobronameran, blag, nesklon ratu, slabog karaktera za teško vreme. Kasnija crkvena i pesnička tradicija zaoštrila je tu sliku do žitija o stradalniku, dajući mu nadimak Nejaki. Treba biti oprezan: ona ista tradicija imala je razlog da nemoć poslednjeg Nemanjića objasni njegovom ličnom slabošću, jer je tako carstvo bilo bolje žaljeno nego kažnjavano. Moguće je da je Uroš zaista bio neuvežbani vladar bez očevih nerava; moguće je i da bi i veštiji čovek u istim okolnostima imao malo uspeha. Istina je verovatno između — mlad čovek bez potrebne tvrdoće, zatečen problemima koji su rasli brže nego što je on stario.

Najjasniji znak gubitka stvarne vlasti došao je 1365. godine. Tada je Uroš, najverovatnije pod pritiskom prilika i samog Vukašina Mrnjavčevića, ovog krunisao za kralja i postavio ga kao savladara — mladog kralja pored cara. Bio je to izuzetan postupak, jer je titulu kralja, koju su Nemanjići vekovima čuvali za sebe, sada delio sa čovekom koji nije bio iz dinastije. Formalno se moglo reći da car ima jakog saradnika; suštinski, Vukašin je postao stvarni gospodar znatnog dela države, dok je Uroš zadržao ime i sveti oreol porekla. Od tog trenutka srpsko carstvo praktično je vodilo dvojno rukovodstvo, a velikaši u udaljenim oblastima slušali su sve manje i jednog i drugog.

Kraj je došao iznenada i u senci katastrofe. Septembra 1371, u bici na Marici, osmanska vojska pobedila je vojsku braće Mrnjavčevića; tu su poginuli i kralj Vukašin i despot Uglješa, a sa njima i veliki deo srpske velmoške snage na jugu. Uroš ih je nadživeo svega dva meseca. Umro je 4. decembra 1371. godine, ne ostavivši naslednika. Sa njim se ugasila loza Nemanjića, koja je od Stefana Nemanje vladala punih dvesta godina. Sahranjen je u manastiru Šudikova kod Berana; kasnije su mu mošti prenete u Jazak u Fruškoj gori, a narodno predanje i crkva primili su ga kao Svetog cara Uroša — mučenika čije je carstvo, pre nego što je palo, prošlo kroz njega kao kroz tihi i neopiranje hodnik.