Uspon Osmanskog carstva

Da bismo razumeli šta se dogodilo na Marici 1371. i šta će se dogoditi na Kosovu 1389, moramo na trenutak skrenuti pogled sa srpskih zemalja i pogledati šta je tih decenija raslo s druge strane Bosfora. Sila koja će u jednom stoleću promeniti istoriju Balkana nije se rodila kao carstvo, nije imala drevnu titulu, nije polazila iz velike prestonice. Počela je kao jedna od mnogih malih turskih kneževina na granicama oslabljene Vizantije, u severozapadnoj Anadoliji, u senci većih i naizgled važnijih suseda. Ono što ju je izdvojilo bila je kombinacija strpljive politike, organizovane vojske i sreće da su joj susedi — i hrišćanski i muslimanski — bili podeljeni.

Osnivač dinastije bio je Osman I, vladar male kneževine — bejlika — koja je krajem 13. veka nastala na vizantijskoj granici. Po njemu su njegovi potomci uzeli ime, a kasnije i čitava država: Osmanlije, Osmansko carstvo. Pod Osmanom, koji je vladao otprilike od 1299. do 1326. godine, reč je još uvek o lokalnoj sili koja od Vizantije polako otkida pograničnu zemlju. Pravi obrt dolazi pod njegovim sinom Orhanom, čija je vladavina trajala od 1326. do 1362. godine. On je 1326. zauzeo Bursu, stari vizantijski grad u Anadoliji, i pretvorio je u svoju prestonicu. Nekoliko godina kasnije, 1331, pala je i Nikeja — grad u kome je nekada zasedao čuveni vaseljenski sabor. Vizantija u Maloj Aziji ubrzano je gubila tlo, a osmanska država je dobijala prve prave gradove, prvu pravu administraciju i prvu pravu vojsku.

Prelaz u Evropu dogodio se sredinom 14. veka i nije bio nasilan upad, već vešto iskorišćena prilika. Vizantija je tada bila u građanskom ratu, a jedna strana je pozvala Orhanove ratnike kao saveznike. U toj službi Osmanlije su 1352. dobile prvo uporište na evropskoj strani, a 1354. — koristeći zemljotres koji je porušio bedeme — zauzele Galipolje, ključnu tačku na vratima Dardanela. Otada Osmanlije više ne odlaze. Galipolje postaje stalna baza, prelaz preko koga u Trakiju neprekidno pristižu novi ratnici, naseljenici i upravnici. Ono što je počelo kao savezništvo, nastavlja se kao tiha kolonizacija.

Murad I i prodor u Balkan

Pravi tvorac balkanske osmanske države bio je Orhanov sin Murad I, koji je vladao od 1362. do 1389. godine. Pod njim se ono što je počelo kao granično osvajanje pretvorilo u sistemsko širenje. Već u prvim godinama vladavine Murad je zauzeo Jedrene — grčki Adrianopol — i premestio prestonicu sa anadolske obale na evropsku. Bio je to potez ogromnog značaja: osmanska država je time priznala da joj je budućnost u Evropi. Iz Jedrena su krenuli pohodi koji su u narednim godinama slomili bugarske oblasti, potčinili velik deo Trakije i otvorili put prema Makedoniji. Bitka na Marici 1371. godine, u kojoj su poginuli kralj Vukašin i despot Uglješa Mrnjavčević, bila je deo te iste talasaste plime.

Pitanje koje se prirodno postavlja jeste: kako jedna mlada država, na evropskoj strani brojem manja i tuđa, uspeva tako brzo? Odgovor nije u jednoj stvari nego u nekoliko. Osmanlije su rano stvorile stalnu vojsku — kapikulu, vojnike sultanovog dvora, među kojima će se postepeno uobličiti i čuveni janičarski korpus, regrutovan iz hrišćanske dece. Uz njih su delovali akindžije, laka konjica koja je pljačkanjem i upadima slabila neprijatelja pre velikih bitaka. Od Vizantije su preuzeli umetnost opsade gradova. Njihova država je, suprotno čestoj predstavi, bila uređena — sa popisima, porezima, sudovima i jasnom hijerarhijom. To joj je davalo nešto što razlomljeni hrišćanski susedi u tom trenutku nisu imali: trajnost iza svake pojedinačne pobede.

Druga ključna stvar bila je osmanska strategija prema balkanskim hrišćanima. Murad nije svuda išao na direktno osvajanje. Često je bilo dovoljno da lokalni vladar prizna sultana za gospodara, plaća godišnji danak i u rat dovodi sopstvenu vojsku kada se to od njega zatraži. Zauzvrat je zadržavao zemlju, vlast nad svojim podanicima i veru svojih ljudi. Tako je nastao sloj hrišćanskih vazala koji su, formalno samostalni, zapravo bili deo osmanskog sistema. Već u 14. veku u izvorima se javljaju i hrišćanski spahije — ratnici srpskog i drugog balkanskog porekla u sultanovoj vojsci. Za Osmanlije je to bilo jeftinije od osvajanja, a sigurnije od nepouzdanih savezništava. Za balkanske gospodare je vazalstvo, bar nakratko, izgledalo kao razumna cena za opstanak.

Tako je do osamdesetih godina 14. veka osmanska sila došla do same granice središnjih srpskih zemalja. Posle Marice najveći deo Makedonije našao se pod njenim okriljem, bilo neposredno bilo preko vazala. Veliki broj srpskih oblasnih gospodara — Dejanovići, Konstantin Dragaš, kasnije i Vuk Branković — pristajali su na sultanovu vrhovnu vlast. Knez Lazar, koji je u tom trenutku objedinjavao Moravsku Srbiju, bio je jedan od malobrojnih krupnih hrišćanskih vladara koji je još uvek pokušavao da održi nezavisan položaj. Pritisak koji je rastao iz godine u godinu vodio je upravo onome što će se zbiti 1389. na Kosovu.

Pošteno je reći i ono što retko stoji u udžbenicima. Osmanski uspeh nije bio neizbežan, niti je počivao na nekoj posebnoj okrutnosti ili natprirodnoj snazi. Bili su vešti, organizovani i strpljivi, ali su jednako često imali sreće da naiđu na zavađene susede. Da je hrišćanski Balkan u drugoj polovini 14. veka uspeo da stvori bilo kakav ozbiljan savez, priča bi izgledala drugačije. Osmanlije nisu bile ni čudovišta ni nepobedivi osvajači — bili su država u usponu, koja je naučila da koristi tuđe slabosti. Kada se to razume, lakše je shvatiti zašto je knez Lazar, suočen sa njihovim sve bližim pohodima, morao da donese odluku koju mnogi njegovi savremenici nisu hteli — da im se otvoreno suprotstavi.