Pogibija kneza Lazara

Lazar nije poginuo u jurišu. To je prva i najvažnija činjenica koju treba držati na umu kada se govori o njegovoj smrti. U većini izvora, kako srpskih tako i osmanskih, srpski knez je u toku Kosovske bitke, 28. juna 1389. godine, ili neposredno posle nje, zarobljen — ranjen, opkoljen ili odsečen od svojih — i odveden u osmanski logor. Tamo je, po naređenju Bajazita, novog sultana koji je samo nekoliko časova pre toga nasledio ubijenog oca Murata, posečen mačem. Zajedno s njim pogubljeno je i nekoliko zarobljenih srpskih velikaša. Tako se završio život vladara koji je u poslednjih petnaestak godina sastavljao razlomljenu zemlju posle smrti cara Uroša — ne na bojnom polju, u sečivu konjičkog naleta, već u tišini logora, vezanih ruku.

Tačno mesto pogubljenja nije sasvim sigurno. Neki izvori smeštaju ga na samo Kosovo polje, drugi u osmanski tabor postavljen u blizini. Ni vreme nije jednoznačno: deo izvora govori o pogubljenju istog dana, kasno popodne, dok bitka još nije bila do kraja prebrojana; drugi pominju kraj dana ili noć koja je usledila. Ono u čemu se izvori slažu jeste način — odsecanje glave — i smisao: bila je to javna, demonstrativna kazna, kojom je novi sultan, tek stupivši u vlast nad ranjenom vojskom, pokazao da neće biti milosti prema onima koji su mu ubili oca. Lazareva smrt bila je, dakle, istovremeno politički i lični čin Bajazitov, koliko i posledica izgubljene bitke.

Telo je, posle nekog vremena i pod okolnostima koje izvori prikazuju različito, vraćeno Srbima. Najpre je sahranjeno u crkvi Svete Bogorodice nedaleko od Prištine, gde je ostalo svega godinu ili dve. Potom je, verovatno 1390. ili 1391. godine, sa svom svečanošću preneto u manastir Ravanicu — zadužbinu koju je Lazar sam podigao u Pomoravlju kao mesto svog upokojenja. Tamo, u hramu posvećenom Vaznesenju Hristovom, sahranjen je kao knez i kao mučenik. Bila je to namera koju je on sam, gradeći Ravanicu još osamdesetih godina XIV veka, jasno postavio: biti sahranjen u sopstvenoj zadužbini, među freskama svojih predaka u veri, a ne u nekoj prestonoj crkvi tuđeg vladara.

Mošti, međutim, neće mirno počivati. Pod sve težim osmanskim pritiskom, kroz vekove koji slede, prenosiće se više puta. Najpoznatiji od tih prenosa dogodio se krajem XVII veka, u danima Velike seobe pod patrijarhom Arsenijem III Čarnojevićem, kada su monasi sa sobom poneli i Lazarev kovčeg i sklonili ga u Srem, u manastir Vrdnik, koji je upravo zbog toga u narodu prozvan Ravanicom Sremskom. Tek u drugoj polovini XX veka mošti su vraćene u matičnu Ravanicu kod Ćuprije, gde se i danas čuvaju i gde im se vernici klanjaju. Sudbina tela, na taj način, prati sudbinu naroda: seli se kada se seli i narod, vraća se kada se vrate i mogućnosti.

Mučenik i svetac

Lazar je vrlo brzo posle smrti počeo da se poštuje kao svetac. Srpska crkva ga je svrstala među mučenike već u prvim godinama po Kosovu — najkasnije u deceniji posle bitke — a njegov praznik određen je za 28. jun, dan same bitke, koji će u potonjim vekovima postati poznat kao Vidovdan. Liturgijski tekstovi sastavljeni u njegovu čast, žitija i pohvale koje su pisale obrazovane crkvene ruke s kraja XIV i početka XV veka, oblikovali su sliku kneza koji nije pao kao poraženi vojvoda, već kao hrišćanski vladar koji je svojom krvlju zapečatio veru. U toj slici poraz prestaje da bude poraz, a postaje prinos, žrtva, ulazak u red mučenika za Hrista. Sve to dogodilo se brzo, gotovo neposredno, dok su učesnici bitke još bili živi.

Najvažniju ulogu u nastavku porodičnog dela preuzela je njegova udovica, kneginja Milica. Pošto je njihov sin Stefan, budući despot Lazarević, bio još mlad, Milica je primila regentstvo i postala stvarni vrhovni autoritet u onome što je ostalo od Lazareve države. O njenoj politici i Stefanovom dolasku na vlast biće reči u jednoj od narednih lekcija; ovde je dovoljno reći da je porodica održala kontinuitet. Lazar nije zaveštao samo zadužbinu i mošti — zaveštao je i dinastiju koja će, pod njegovim sinom, doneti Srbiji još jedan kratak ali stvaralački uspon.

Iz svega ovoga izrasta i ono što je u srpskoj kulturi najpoznatije: tumačenje da je Lazar, pred bitku, izabrao „carstvo nebesko” umesto „carstva zemaljskog” — da je svesno pristao na poraz na zemlji da bi dobio spasenje na nebu. Ova misao postala je središte čitavog kosovskog predanja, od crkvenih besednika preko narodnih pesama do moderne književnosti. Ona vekovima oblikuje način na koji se u Srbiji misli o porazu, o žrtvi i o smislu istorije. Treba, međutim, biti pošten: takav izbor nije zabeležen kao Lazareva izgovorena reč. To je teološko tumačenje koje su, decenijama posle bitke, izgradili pisci žitija i pohvala, pokušavajući da poraženom dadu duhovnu pobedu. Istorijski Lazar nije ostavio takav iskaz. Ipak, upravo to potonje tumačenje, sa sve svojim retoričkim oklopom, pretvorilo je vojničku katastrofu u moralni vrhunac i učinilo Kosovo ne završetkom jedne države, nego početkom jedne duge unutrašnje povesti.