Kočina krajina

Krajem leta 1787. Osmansko carstvo objavilo je rat Rusiji, a već početkom 1788. u rat je, kao ruski saveznik, ušla i Habzburška monarhija pod carem Josifom II. Front se otvorio duž Save i Dunava, na onoj istoj liniji koja je još od početka osamnaestog veka delila dva carstva i sekla srpski narod na dva dela. Za Srbe u Beogradskom pašaluku, koji su četiri decenije ranije, posle požarevačkog mira i kratkotrajne austrijske vladavine, ponovo pali pod osmansku vlast, nova austrijska ofanziva nije bila samo strana vojna operacija. Bila je prilika kakvu njihovi dedovi pamte kao retku — da se uz uređenu hrišćansku vojsku, makar i tuđu, ponovo pojavi srpska puška na sopstvenom tlu.

Austrijska komanda je tu računicu prepoznala i iskoristila. U planu rata predviđeno je formiranje posebnih dobrovoljačkih jedinica sastavljenih od Srba — i onih iz Habzburške Vojne krajine, koji su već imali ratničko iskustvo, i onih koji su prelazili preko Save i Dunava iz pašaluka. Te jedinice nazvane su srpski frajkor — slobodni korpus, lake snage van redovne linije, namenjene upadima, izviđanjima i podizanju pučanstva. Komandu su delili austrijski oficiri i srpske harambaše; deo oficira bio je iz srpskih graničarskih porodica, što je olakšavalo sporazumevanje sa ljudima i sa terenom. Frajkor nije bio glavni instrument rata, ali je u Beogradskom pašaluku, gde je pravi front bila šuma, brdo i selo, postao njegov najvidljiviji deo.

Najpoznatije ime tog pokreta ostao je Koča Anđelković, čovek iz šumadijske sredine, po jednoj tradiciji rodom iz okoline Jagodine. O njegovim ranim godinama izvori govore oprezno, kao i o tačnoj veličini odreda koji je vodio — brojevi koje navode kasnije hronike treba uzimati kao zaokružene procene. Sigurno je da je Koča sa svojim frajkorcima prešao na osmansku stranu, prodirao u Pomoravlje i Resavu, prekidao osmanske veze i u nekoliko meseci 1788. uspostavio nešto što su savremenici počeli da nazivaju krajinom — pograničnim, oružano držanim prostorom koji u trenutku nije bio ni potpuno osmanski ni austrijski. Po njemu je čitav taj kratki teritorijalni doživljaj ostao upamćen kao Kočina krajina.

Pokret šire od frajkora

Oko formalnih frajkorskih jedinica stvarao se mnogo širi oružani pokret. Knezovi po nahijama, ljudi sa iskustvom upravljanja seoskim opštinama i prikupljanja poreza, sada su organizovali odbranu i napad; hajduci, koji su decenijama bili kategorija mimo zakona, ušli su u koordinisana dejstva sa frajkorom; sela su davala ljude, hranu i obaveštenja. U pojedinim trenucima 1788. i 1789. veliki delovi centralne Srbije bili su, faktički, pod srpskom oružanom kontrolom — makar i pod austrijskim zaleđem, makar i privremeno. Bilo je to nešto što ovi krajevi nisu videli od pada Smedereva 1459: da naoružani srpski ljudi, pod sopstvenim vođama, drže sopstvenu zemlju i da osmanska vlast u nju ulazi sa oprezom, pa i sa strahom.

Osmanska reakcija nije izostala. Krajem 1788. Koča je u jednom od sukoba zarobljen. Po predanju koje su prenosile narodne pesme i kasniji hroničari, odveden je u Niš i tamo, na zastrašujući način — nabijanjem na kolac — pogubljen pred svetom. Pojedinosti tog kraja teško su proverljive u svakom detalju, ali sama činjenica pogubljenja i njegov demonstrativni karakter potvrđeni su i u austrijskim izveštajima toga vremena. U narodnom sećanju Koča je odmah postao mučenik — slika onoga što čeka srpskog vođu koji digne pušku, ali i dokaz da je takav vođa moguć. Frajkor je nastavio da deluje i posle njegove smrti, a Beograd je 1789. konačno pao u austrijske ruke, posle teške opsade pod feldmaršalom Laudonom.

Rat se ipak nije završio onako kako su Srbi u pašaluku očekivali. Smrt Josifa II 1790. i složena evropska situacija — posebno francuska revolucija i pritisak Pruske — naveli su Beč da brzo izađe iz rata. Mirom u Svištovu 1791. Austrija je vratila Osmanlijama gotovo sve što je u Srbiji bila zauzela, uključujući Beograd. Frajkor je morao da se raspusti. Mnogi srpski oružani prvaci povukli su se preko Save i Dunava, u Srem i Banat, gde su Habzburzi za njih organizovali izbeglička naselja; drugi su ostali i kasnije platili glavom u osmanskim odmazdama. Pašaluk je formalno bio vraćen u staro stanje, ali staro stanje više nije bilo isto.

Posledice Kočine krajine pokazaće se ubrzo. Pod pritiskom evropske diplomatije i sopstvene slabosti, Porta će 1793. izdati hatišerif kojim Beogradskom pašaluku obećava izvesne reforme i ograničenu samoupravu kroz knezove — o tome će biti reči u sledećoj lekciji. Mnogo važnija od papira bila je promena u ljudima. Čitava jedna generacija srpskih muškaraca prošla je kroz iskustvo organizovanog ratovanja: znali su kako se okuplja četa, kako se drži položaj, kako se sporazumeva sa stranim oficirima, kako izgleda topovska vatra i kako se posle poraza preživljava. Među frajkorcima rata 1788–1791. bio je, kao mlad čovek, i jedan trgovac stokom iz Topole — Đorđe Petrović, kasniji Karađorđe.

Otud i ocena koja se u srpskoj istoriografiji ponavlja s razlogom: Kočina krajina bila je generalna proba za Prvi srpski ustanak. Nije donela državu, niti je trajno oslobodila ijedan grad. Donela je nešto drugo — saznanje da je oružani srpski pokret u pašaluku moguć, da uz hrišćanskog saveznika sa severa može držati teren, i da postoji sloj knezova, harambaša i bivših frajkoraca spreman da takav pokret povede. Kada se 1804, samo trinaest godina kasnije, u Šumadiji bude ponovo zapucalo, neće pucati nepoznati ljudi. Pucaće upravo oni — ili njihovi sinovi — koji su naučili zanat na Kočinoj krajini.