Osmansko slabljenje

Osmansko carstvo nije propalo u jednoj bici i nije se survalo u jednoj generaciji. Ono je kroz ceo osamnaesti vek polako gubilo ono što je činilo njegovu snagu — vojni prestiž, jedinstvo uprave, strah koji je ulivalo susedima i poslušnost koju je iznuđivalo od sopstvenih namesnika. Za hrišćansku raju na Balkanu, a posebno za srpsko stanovništvo Beogradskog pašaluka, to opadanje nije značilo olakšanje. Naprotiv: što je centar u Carigradu bivao slabiji, to su lokalni gospodari postajali svojevoljniji, a život seljaka nesigurniji. Da bi se razumelo zašto je 1804. izbio ustanak, mora se prvo razumeti kako se kroz čitav jedan vek lomila moć carstva pod kojim su Srbi živeli.

Prvi jasan znak da se odnos snaga okrenuo dao je mir u Sremskim Karlovcima 1699. godine. Tim ugovorom Osmanlije su prvi put u svojoj istoriji morale da priznaju veliki gubitak — Ugarsku su trajno predale Habzburgovcima. Mir u Požarevcu 1718. doneo je nove gubitke, među njima i severnu Srbiju sa Beogradom, koja će dvadesetak godina biti pod austrijskom upravom. Iako su Osmanlije Beograd vratile 1739, šablon je bio postavljen: ratovi sa Habzburgovcima i sa rastućom Rusijom češće su završavali porazima nego pobedama. Posebno su teški bili gubici prema Rusiji — mir u Kučuk Kajnardžiju 1774. i mir u Jašiju 1792. potvrdili su rusku prevlast nad severnim crnomorskim obalama, a 1783. Rusija je priključila Krimski kanat, dugovekog osmanskog vazala. Carstvo koje je nekada opsedalo Beč, sada je gubilo svoja predziđa.

Razlozi opadanja bili su isprepleteni. Vojno, evropske armije su kroz osamnaesti vek prošle kroz duboke promene u taktici, naoružanju i organizaciji; osmanska vojska, vezana za starije obrasce, nije stigla da se na isti način preoblikuje. Janičarski red, nekada elitna pešadija, postepeno se pretvarao u nasledni stalež koji se ženio, bavio zanatima i trgovinom, i sve manje ratovao — a sve više se mešao u politiku, smenjivao velike vezire, čak i sultane. Finansije carstva slabile su pod teretom dugih ratova i smanjenog priliva iz izgubljenih oblasti. Da bi se popunila kasa, država se sve više oslanjala na zakup poreza, takozvani iltizam, a u poljoprivredi se širio čitlučki red u kome su lokalni zemljoposednici, čitluk-sahibije, iz seljaka cedili više nego što je propisano. Sve to padalo je na leđa raje, hrišćanske i muslimanske.

Dok je centar slabio, periferija je dobijala lice. Od sredine osamnaestog veka u nizu provincija javljaju se snažni lokalni gospodari — ajani i derebezi — koji su u svojim oblastima vladali gotovo kao samostalni vladari, samo formalno priznajući sultana. U Janjini je Ali-paša gradio svoju državu, u Skadru porodica Bušatlija, u Egiptu će se uskoro uzdići Mehmed-Ali, a u Vidinu — najbliže srpskim zemljama — odmetnuti Osman Pazvantoğlu otvoreno se sukobljavao sa Portom i držao svoje plaćeničke družine, među kojima i odmetnute janičare. Beogradski pašaluk, naslednik starog smederevskog sandžaka, osetio je ovaj obrazac u punoj meri: vlast u Beogradu sve se češće prelamala između sultanovog vezira i lokalnih janičarskih prvaka, čije će zlostavljanje raje krajem veka postati nepodnošljivo.

Rusija, reforme i nemir

U toj slici opadanja Rusija je dobila ulogu koju ranije nije imala. Mirom u Kučuk Kajnardžiju 1774. ruska carica izborila je pravo da se, makar formalno, zauzima za pravoslavne podanike sultana. Koliko je to pravo u praksi značilo, istoričari raspravljaju — bilo je više diplomatski povod nego stvarni pravni mehanizam — ali je psihološki učinak bio krupan. Pravoslavni narodi Balkana, među njima i Srbi, sada su imali veliku istovernu silu koja se javno predstavljala kao njihova zaštitnica. Iz tog osećaja izrastaće dobar deo srpske spoljne orijentacije u devetnaestom veku. Istovremeno, austrijsko-osmanski rat 1788–1791, u kome je veliki broj Srba učestvovao na austrijskoj strani u takozvanim frajkorima, pokazaće i koliko je carstvo ranjivo i koliko su Srbi spremni da se latiju oružja kada se pruži prilika; iz tog rata izrašće Kočina krajina, o kojoj će biti reči sutra.

Carstvo je pokušalo da se odbrani od sopstvenog opadanja. Krajem veka sultan Selim III, koji je na presto došao 1789, pokrenuo je niz reformi pod imenom „Nizam-ı Cedid” — Novi red. Trebalo je stvoriti modernu vojsku po evropskom uzoru, urediti finansije, povratiti kontrolu nad provincijama. Reforme su, međutim, naišle na otpor janičara i konzervativnih krugova; 1807. Selim III je svrgnut, a kasnije i ubijen. Ozbiljnija obnova carstva moraće da sačeka tek tridesete godine devetnaestog veka. U međuvremenu, slika koju je raja imala o vlasti pod kojom živi nepovratno se promenila: ono što je nekada bilo strašno i poštovano, sada je sve češće doživljavano kao samovoljno, nepravedno i nesposobno.

Opadanje nije bilo ravnomerno i ne treba ga predstavljati kao pravu liniju ka propasti. Carstvo je još uvek bilo ogromno, sposobno da diže velike vojske i da, kada bi se prilike sklopile, povrati izgubljeno. Ali za srpsko stanovništvo Beogradskog pašaluka osamnaesti vek doneo je tihi obrt: stari poredak, koji je dva veka držao Balkan u nekoj vrsti grube ravnoteže, lomio se i u svom lomljenju pritiskao seljaka jače nego ranije. Iz tog dvostrukog osećaja — da je gospodar slabiji nego što izgleda i okrutniji nego što se sećalo — rodiće se hrabrost da se, na samom kraju veka, krene u otvoren otpor.