Trgovina i prvi privredni uspon

Osamnaesti vek se u srpskoj istoriji najčešće pamti po crkvi, knjigama i seobama, ali iza tih kulturnih i političkih događaja stajao je jedan tiši proces koji je dugoročno bio jednako važan — postepeno uobličavanje srpskog trgovačkog sloja. Bez tog sloja, bez njegovog skromnog ali stvarnog kapitala, ne bi bilo ni štamparija u Beču i Budimu, ni stipendista po stranim školama, ni novca koji će krajem veka i u 19. stoleću pomoći obnovu srpske države. Reč je o procesu koji nije bio nagao niti spektakularan, ali je promenio unutrašnji oblik srpskog društva.

Da bi se taj uspon razumeo, treba ga staviti u širi evropski okvir. Osamnaesti vek je doba snažnog rasta evropske trgovine — atlantski sistem se učvršćuje, mediteranske luke se obnavljaju, merkantilni kapital postaje sve uticajnija društvena snaga. Habzburška monarhija sprovodi reforme koje treba da je modernizuju ekonomski: gradi puteve, otvara luke u Trstu i Rijeci, podstiče manufakture u panonskom prostoru. Rusija se otvara prema evropskim tržištima. Čak i u Osmanskom carstvu, koje kao celina ulazi u dugu fazu opadanja, pojedini sektori i određene trgovačke mreže ostaju u pokretu. U tom svetu, na granici dva velika carstva, srpski pravoslavni trgovci nalaze prostor koji im je donedavno bio zatvoren.

Karlovački mir 1699. i kasniji ugovori između Habzburgovaca i Osmanlija, uz sve svoje krize, doneli su koliko-toliko ustaljene granične prelaze. Tu se pokazala posebna prednost srpske trgovačke zajednice: ona je istovremeno postojala i severno i južno od granice, govorila istim jezikom, pripadala istoj pravoslavnoj crkvi i imala porodične veze sa obe strane. Trgovac iz Sentandreje ili Novog Sada mogao je da računa na rođaka ili kuma u Beogradu, Nišu ili Sarajevu, na zajedničkog ispovednika, na razumljivu reč pri ceđenju cene. U vekovima kada poverenje nije moglo da se obezbedi sudovima, takva mreža je bila prava kapitalna prednost.

Glavne trgovačke veze tekle su s nekoliko pravaca. Iz Beča se preko Budima i Pešte spuštalo ka Beogradu i dalje ka Carigradu; iz Trsta se kretalo prema Sarajevu i unutrašnjosti Balkana sve do Istanbula; iz Budima i Pešte su karavani išli kroz Niš i Sofiju ka istoku; sa Jadrana — Dubrovnik, Kotor, Bar — robe su prelazile u zaleđe i dalje na sever. Srpski trgovci nisu kontrolisali ove pravce u celini, ali su zauzimali važna čvorišta i posrednička mesta. Njihova snaga bila je u sposobnosti da kombinuju habzburške zakone i osmanske običaje, da prevode ne samo robu nego i poslovne prakse između dva sveta.

Roba, gradovi i porodice

Roba koja se kretala bila je raznovrsna. Sa severa i zapada išle su tkanine — engleska vuna, italijanska svila, kasnije i sve više domaća roba iz habzburških manufaktura. Sa jugoistoka su pristizali pamuk, koža, vosak, suvo voće, vino, sirovine. Naročito mesto imala je trgovina stokom: govedom iz Banata i Slavonije, koje se u velikim krdima goni ka bečkim i italijanskim tržištima. Žito iz Vojvodine, koja u 18. veku postaje žitnica monarhije, sve češće završava u mediteranskim lukama. U taj veliki promet srpski trgovci uključuju se najpre kao posrednici i prevoznici, a vremenom i kao samostalni vlasnici roba i ugovora.

Geografija srpskog trgovačkog sloja jasno se vidi u nekoliko gradova. U habzburškim zemljama to su Sentandreja, Pešta, Buda, Beč, Novi Sad i Sombor; na Jadranu pre svega Trst, gde srpska zajednica raste tokom druge polovine veka; u Osmanskom carstvu Beograd i Niš, sa manjim ali postojanim trgovačkim ognjištima. Treba odmah pomenuti i takozvane Cincare — pravoslavno romansko stanovništvo iz Makedonije, Epira i Tesalije, koje se u 18. veku u velikom broju kreće na sever i u habzburškim spiskovima često biva uvršteno među „grčke” ili „srpske” trgovce. Mnoge porodice koje istorija pamti kao srpske vode poreklo iz tog cincarskog sveta; njihova trgovačka veština i kapital ulili su se u srpsku građansku sredinu i u velikoj meri je oblikovali.

Bogatstvo se koncentrisalo u relativno uskom krugu porodica. Tekelije, Markovići, Nakovi, Stojadinovići i drugi grade kuće u Aradu, Pešti, Beču i Novom Sadu, kupuju spahiluke, šalju decu na školovanje u inostranstvo, ulažu u zadužbine. Sava Tekelija, krajem veka već doktor prava bečkog univerziteta, u sledećoj generaciji će u Pešti osnovati čuveni zavod za srpske studente. Ti pojedinci nisu bili tipični — većina srpskih trgovaca radila je u znatno skromnijim okvirima — ali njihovo postojanje pokazuje koliki je raspon postao moguć.

Veza između trgovačkog novca i kulture u 18. veku je presudna. Karlovačka mitropolija sama nije imala dovoljno sredstava da finansira sve štamparske, školske i jezičke poduhvate koje je zamišljala. Bogati trgovci su upravo te poduhvate pretplatama, donacijama i pokretanjem štampanja popunjavali. Knjige Zaharija Orfelina, Jovana Rajića, Dositeja Obradovića i drugih dolazile su do čitalaca uz pomoć trgovačkih mreža koje su ih nosile od Beča do Trsta i od Sentandreje do Sarajeva. Trgovac koji je jednom rukom potpisivao menicu drugom je plaćao štampanje bukvara ili istorije.

Sa južne, osmanske strane slika je bila znatno skromnija. Lokalni srpski pravoslavni trgovački sloj bio je manji — pritisnut porezima, kolebljivim pravom svojine za nemuslimane, čestim ratovima i nesigurnošću puteva. Pa ipak, u Beogradu i nekoliko drugih varoši postojale su male srpske trgovačke zajednice, ponekad povezane sa dubrovačkom mrežom, ponekad sa prekograničnim partnerima u monarhiji. Pokušaji ozbiljnije domaće industrije bili su slabi: ponešto suknarskih radionica, mlinova, pecara — sve uglavnom male razmere. Pravi industrijski uzlet doći će tek u 19. i 20. veku.

Treba biti pošten u oceni. Srpski trgovački uspon 18. veka bio je stvaran, ali u apsolutnim brojevima skroman; srpski kapital nije se mogao meriti ni sa jermenskim, ni sa grčkim, ni sa jevrejskim mrežama u carstvima onog vremena, a još manje sa zapadnoevropskim. Pa ipak, taj sloj je nešto novo: prvi put posle srednjeg veka srpsko društvo dobija sopstveni građanski stalež sa novcem, obrazovanjem i ambicijom. Iz njegovih kasa, kuća i porodica izrasli su ljudi koji će u 19. veku finansirati škole, dnevne listove, političke pokrete i, na kraju, novu srpsku državu. Privredni uspon 18. veka nije bio velika revolucija, ali je bio tihi, strpljivi početak.