Dositej Obradović

Dimitrije Obradović rodio se 1739. godine u Čakovu, malom mestu u Banatu, u srpskoj porodici koja se izdržavala zanatom i sitnom trgovinom. Rano je ostao bez roditelja i odrastao u kući strica, među knjigama crkvenoslovenskog jezika i pričama putnika koji su prolazili kroz banatske varoši. Kao dečak je čitao žitija svetaca i, kako će sam kasnije priznati, sanjao da i sam postane svetac — da napusti svet, ode u pustinju i živi posni, podvižnički život. To je bilo prvo lice jednog karaktera koji će ceo vek tražiti smisao u kretanju i u učenju; drugo lice istog karaktera, ono prosvetiteljsko, javiće se tek pošto prvi san pukne.

Sa osamnaest godina, oko 1757, otišao je na Frušku goru i zamonašio se u manastiru Hopovo. Uzeo je monaško ime Dositej i kratko vreme verovao da je našao ono što je tražio. Razočaranje je, međutim, došlo brzo. U manastirskoj svakodnevici nije nalazio onu duhovnu i misaonu napregnutost koju je očekivao iz knjiga; činilo mu se da je sredina sklonija obredu nego razmišljanju, i da je svako pitanje koje izlazi iz uobičajenog okvira dočekano sa nepoverenjem. Negde oko 1760. napustio je Hopovo. Zadržao je monaški čin i ime, ali je ostatak života proveo van manastirskih zidova — kao putujući učitelj, prevodilac i pisac.

Sledeće četiri decenije Dositej je proveo na putu. Bio je u Albaniji i Grčkoj, na Svetoj Gori, u vlaškim i moldavskim gradovima, u Beču, u nemačkim varošima, u Parizu i Londonu, u Italiji. Slušao je predavanja na univerzitetima u Haleu i Lajpcigu, učio kod privatnih učitelja, a hleb zarađivao kao učitelj dece imućnijih trgovaca i kao prevodilac. Naučio je grčki i latinski, nemački, francuski, engleski, italijanski i ruski — ne kao naučnik koji se zatvara u kabinet, nego kao čovek koji jezik uzima u ruke da bi razgovarao sa svetom. Iz tih godina poneo je široki, evropski pogled na obrazovanje, na crkvu i na društvo; iz njih je poneo i naviku da o svojoj sredini sudi sa one distance koju daje upoređivanje.

Knjiga i jezik

Godine 1783. Dositej je u Lajpcigu objavio dve knjige koje će ga zauvek odrediti. Jedna je „Pismo Haralampiju” — kratak, programski tekst u kome najavljuje šta namerava da radi i zašto. Druga je „Život i priključenija”, njegova autobiografija, u kojoj prvi put u novijoj srpskoj književnosti jedan čovek pripoveda o sopstvenom životu otvoreno, sa humorom, sa priznavanjem sopstvenih zabluda. Knjiga je pisana jezikom koji je tadašnjem srpskom čitaocu bio bliži od učenog slavenosrpskog — ne potpuno narodnim, ali znatno razumljivijim. Posle su sledili „Soveti zdravoga razuma” (1784), zbirke basni i parabola, i „Etika” (1803), delo koje je nastojao da zasnuje moral na razumu i iskustvu, a ne samo na pukoj poslušnosti.

Centralna Dositejeva ideja bila je da knjige treba pisati onim jezikom kojim narod govori, kako bi do njih mogao i seoski sveštenik, i pismeni zanatlija, i trgovački sin u Pešti ili Trstu. Slavenosrpski, mešavina crkvenoslovenskog, ruskog i narodnog srpskog, bio je po njemu prepreka prosveti — jezik razumljiv uskom krugu, a stranog svima ostalim. Sam Dositej tu reformu nije do kraja izveo; i njegov jezik ostao je dobrim delom slavenosrpski, sa narodnim elementima ubačenim po potrebi. Ali je, kao niko pre njega, učinio narodni jezik legitimnim predmetom rasprave. Generaciju kasnije, Vuk Karadžić će na tom temelju izvesti potpunu reformu — i otvoreno priznavati da bez Dositeja njegov posao ne bi imao u šta da se uhvati.

U pogledu vere, Dositej je ostao pravoslavni hrišćanin, ali kritički nastrojen prema svemu što je smatrao praznoverjem — i u narodnim običajima i u delu crkvenog života. Verovao je da razum i vera ne moraju biti u sukobu, da je obrazovanje najveće dobro koje društvo može da pruži svojim članovima, i da Srbi mogu da se duhovno obnove samo ako otvore škole, čitaju knjige i odbace inertnost. Takve ideje donele su mu i protivnike u redovima konzervativnog sveštenstva, ali i poštovanje među onima koji su, od Beča do Trsta, već gradili novu građansku srpsku javnost.

Kada je 1804. izbio Prvi srpski ustanak, Dositej je već bio u sedmoj deceniji, čovek umoran od putovanja ali nemiran pred mogućnošću da se prvi put u životu nađe u oslobođenoj Srbiji. Krenuo je put Beograda i 1807. stigao u Karađorđevu Srbiju. Vožd ga je primio sa poštovanjem; staraca njegovog ranga i znanja nije bilo mnogo. Iste godine postavljen je za prvog popečitelja prosveščenija — to jest, prvog ministra prosvete obnovljene srpske države. Njegov najvažniji praktični potez bio je osnivanje Velike škole u Beogradu 1808, koja je trebalo da obrazuje činovnike, učitelje i sveštenike nove Srbije. Iz te ustanove, posle više preinačenja, izrašće Beogradski univerzitet.

Dositej je umro u Beogradu 1811, ne dočekavši pad ustanka. Sahranjen je kod Saborne crkve, na mestu koje će kasniji naraštaji čuvati kao jedno od osnivačkih obeležja moderne srpske kulture. Sa njim je nestao prvi srpski pisac u punom smislu reči svetski — čovek koji je Evropu i Aziju prošao peške i kočijama, koji je decu trgovaca podučavao gramatici u Smirni i u Londonu, i koji je sa sedamdeset godina krenuo da otvara školu u tek oslobođenom Beogradu. U srpskoj svesti ostao je kao spoj putnika, učitelja, pisca i državnika — kao dokaz da se prosvetiteljski projekat, koliko god skromnim sredstvima započet, može sprovesti i u sredini koja je tek izlazila iz vekovnog tutorstva.