Crna Gora — vladike i plemena

Kada je 1496. godine ugasla dinastija Crnojevića i kada su Osmanlije zauzele Žabljak i ostale crnogorske gradove, na karti sultanove države Crna Gora je formalno postala još jedna pogranična oblast. U stvarnosti, ona to nikada nije postala u potpunosti. Visoke krševite planine, siromašno tle koje nije nudilo plen vredan velikog rata, jaka kućna i bratstvenička povezanost, i pravoslavna vladika u Cetinju — sve je to zajedno učinilo da Carigrad nad ovim parčetom Balkana vlada više po imenu nego po stvari. Tokom 16, 17. i 18. veka Crna Gora je živela u neobičnom poluprostoru: nije bila slobodna država u modernom smislu, ali nije bila ni obična osmanska nahija. Bila je savez plemena pod krovom jedne mitre.

Osnova svega bila su plemena. Crnogorsko pleme nije bilo prosto rodbinska zajednica — bilo je teritorija, vojska, sud i politika u jednom. Svako pleme držalo je svoju oblast, imalo svoje knezove i vojvode, svoje običajno pravo i svoju četu spremnu da brani ili da udari. Katunska nahija oko Cetinja, Riječka i Lješanska nahija nešto niže prema Skadarskom jezeru, Crmnica sa svojim vinogradima — to su bile najveće celine, ali oko njih i između njih živeo je niz manjih plemena, bratstava i sela koja su međusobno bila vezana savezima, ali i razdvojena starim sporovima. Kada bi se pojavila spoljna opasnost, plemena su znala da se udruže; kada opasnosti nije bilo, znala su i da ratuju jedno protiv drugog.

Drugi stub vlasti bio je vladika. Cetinjska episkopija, osnovana još u doba Crnojevića, postala je tokom 16. veka tačka oko koje se okupljao verski, a postepeno i politički život. Vladika je bio duhovni poglavar, ali je u zemlji bez kralja, bez stalne vojske i bez prestonice, on počeo da preuzima i ono što vladar inače radi: sazivao je zborove plemenskih glavara, posredovao u krvnim sukobima, vodio prepiske sa stranim dvorovima, primao subvencije. Ta dvostruka uloga — episkop koji je istovremeno i prvak plemenskog saveza — najjasnije se uobličila u poslednjoj deceniji 17. veka, kada je vladičanska čast prešla u jednu porodicu.

Petrovići i nasledna mitra

Godine 1697. za vladiku je izabran Danilo Petrović iz Njeguša, čovek koji će obeležiti čitavo stoleće koje sledi. Pošto su pravoslavni episkopi bili obavezni na bezbračnost, mitra nije mogla da se nasleđuje sa oca na sina, ali je u krilu Petrovića pronađeno rešenje: prelazila je sa strica na sinovca. Tako je nastala neobična, gotovo jedinstvena ustanova — nasledna teokratska vlast u jednoj porodici, koju će kasnije generacije nazvati dinastijom Petrovića-Njegoša. Danilo I (vladika od 1697. do 1735) postavio je njene temelje: učvrstio je vezu sa Rusijom, putujući Petru Velikom i donoseći iz Moskve i pomoć i priznanje, i odlučno je istupio protiv onih koje je smatrao opasnošću iznutra. S tim u vezi vezuje se i takozvana „Istraga poturica” — progon i pokrštavanje, odnosno proterivanje crnogorskih muslimana. O njoj treba govoriti pošteno: starije pesničke predaje, pre svega ona u „Gorskom vijencu”, opisuju je kao jednu noć krvavog obračuna, dok savremena istoriografija o samom događaju okleva i smatra verovatnijim da se radilo o dužem, postupnom procesu kroz prve decenije 18. veka. Njegov ishod, međutim, nije sporan: muslimanska zajednica u plemenima starije Crne Gore gotovo je iščezla.

Posle Danila nastavili su njegovi sinovci. Sava Petrović, blagi i sklon povlačenju, vladao je dugo (1735–1781) i deo vremena delio vlast sa odlučnijim Vasilijem (1750–1766), koji je putovao u Rusiju i Crnu Goru predstavljao kao rusku štićenicu. Pravi unutrašnji preporod doneo je Petar I Petrović Njegoš (vladika od 1782. do 1830), kasnije proglašen za sveca pod imenom Sveti Petar Cetinjski. On je 1798. godine doneo „Zakonik opšti crnogorski i brdski”, prvi pisani zakonik te zemlje, kojim je pokušao da krvnu osvetu uvede u okvire i da plemenskim sudovima pridoda nešto stalnijih pravila. Njegov sinovac Petar II Petrović Njegoš (1830–1851) bio je već čovek nove epohe — vladika, vladar i pesnik „Gorskog vijenca”, dela koje će crnogorskoj prošlosti dati njen najpoznatiji književni oblik, ali i deo njenih trajnih sporenja.

Spolja, Crna Gora je tokom čitavog ovog perioda balansirala između četiri sile. Mletačka republika držala je Boku Kotorsku i bila je najbliži, mada nepouzdan, sused. Habzburška monarhija nadirala je sa severa, posebno posle 1797. kada je Boka prešla u njene ruke. Osmansko carstvo iz Skadra i Hercegovine slalo je vojne ekspedicije čiji je cilj bio da se jednom za svagda slomi neposlušnost plemena. Rusija, najdalja od njih, paradoksalno je postala najvažnija — od vremena Petra Velikog Cetinje je primalo redovne novčane subvencije i osećaj da iza njega stoji jedna pravoslavna carevina. Najpoznatija od osmanskih ekspedicija, ona velikog vezira Ahmed-paše Ćuprilića, slomljena je 1712. u Boju na Carevom Lazu, u kome su crnogorska plemena izvojevala odbrambenu pobedu koja je u predanju ostala kao dokaz da se zemlja, i kada je brojčano nadjačana, ne može osvojiti.

Iznutra, društvo koje je tako branilo svoju autonomiju bilo je patrijarhalno i ratničko. Muškarac se rađao u oružju, krvna osveta bila je deo svakodnevne pravde, a uloga žene — mada uska po pravu — uključivala je posebne časti, od narikače do majke ratnika. Pravoslavlje je bilo nevidljiva nit koja je sve to držala na okupu; Cetinjski manastir, više puta paljen i obnavljan, bio je središte i molitve i politike. Iz tih bratstava poticali su i guslari čije su pesme, prelazeći granice plemena i nahija, ušle u širi srpski epski korpus. Crna Gora 16–18. veka nije bila ni utopija slobode kako ju je voleo da slika romantizam, ni puka osmanska periferija kako ju je ponekad opisivala Porta. Bila je krševita zemlja u kojoj se autonomija plaćala stalnim ratom — i u kojoj su mitra cetinjskog vladike i oružje plemenskih vojvoda, naporedo i ne uvek u skladu, držali nešto što se postepeno pretvaralo u državu.