Ideje prosvetiteljstva među Srbima

U drugoj polovini 18. veka Evropom je tekao širok pokret misli koji će kasnije dobiti zajedničko ime — prosvetiteljstvo. Volter, Didro i enciklopedisti u Francuskoj, Lok ranije u Engleskoj, Kant u Pruskoj, italijanski i nemački učenjaci — svi su, na različite načine, stavljali u središte čoveka koji misli sopstvenim razumom. Verovali su u nauku kao instrument napretka, u obrazovanje kao put oslobođenja od neznanja, u versku trpeljivost umesto progona, u građanske slobode umesto samovolje vlasti. Nije to bio jedinstven pokret niti zajednički program, ali jeste bila zajednička klima: uverenje da se svet može i mora popraviti razumnim radom obrazovanih ljudi.

Do srpskog sveta te su ideje stigle posredno, ali su stigle. Tri su glavna kanala kroz koja su ulazile. Prvi i najjači bio je habzburški: Beč, glavni grad Carstva, postao je središte gde se obrazovani Srbi školuju, štampaju knjige i upoznaju sa nemačkim i austrijskim varijantama prosvetiteljstva — onim oprezno reformskim, povezanim sa državom i njenim školama, koje će vrhunac dostići u doba Josifa II. Drugi kanal bila je Rusija: posle Petra Velikog i u doba Katarine II, ruska država i sama je prolazila kroz svoju verziju prosvetiteljskog napora, sa naglaskom na nauku, akademije i organizovano obrazovanje. Treći kanal su bili grčko-pravoslavni posrednici, naročito učeni Grci u Vlaškoj i Moldaviji, kroz čije su škole i biblioteke ideje takođe stizale do Srba koji su tuda prolazili.

Prihvatanje je bilo izrazito selektivno. Srpski intelektualci 18. veka uglavnom nisu preuzimali oštru antiklerikalnu žicu francuskog prosvetiteljstva. Pravoslavlje je za većinu njih ostajalo neupitan okvir, deo same nacionalne suštine. Ono što su tražili kod evropskih učitelja bilo je drugačije: kritika sujeverja, ne vere; razlikovanje narodnog razuma od neznanja; uvođenje nauke u školu i u svakodnevni život; podizanje obrazovnog nivoa celog naroda. Tako je nastala prepoznatljiva, umerena, kompatibilistička varijanta prosvetiteljstva — religiozno trpeljiva, ali u suštini pomirena sa crkvom.

Šta je rezonovalo sa Srbima

Nekoliko tema posebno je odjeknulo. Prva je bila obrazovanje kao put narodne obnove — centralna ideja Dositeja Obradovića (D183), uverenog da bez škole nema napretka. Druga je bila narodni jezik: ako knjiga treba da stigne do širokog kruga čitalaca, mora govoriti onako kako narod govori, a ne samo crkvenoslovenskim ili „slavenosrpskim” mešavinama. Treća je bio razuman pogled na svet, sa poverenjem u prirodne nauke, geografiju, istoriju kao naučnu disciplinu. Četvrta je bila modernizacija kao dužnost obrazovane manjine prema svom narodu. I peta, jednako važna: uverenje da nacionalna svest nije u suprotnosti sa pripadnošću široj evropskoj porodici naroda — Srbi su sebe počeli da vide kao istorijski narod sa pravom na razvoj, obrazovanje i poštovanje.

Pored Dositeja, Rajića i Orfelina, na kojima je počivao prvi sloj srpske prosvećenosti, javila se i druga generacija. Atanasije Stojković (1773–1832) bio je matematičar i prirodoslovac, pisac naučnih dela na srpskom, kasnije profesor i rektor na ruskom univerzitetu u Harkovu. Pavle Solarić (1779–1821) radio je kao filolog i geograf, povezan sa štamparijama u Veneciji i Beču. Lukijan Mušicki (1777–1837), pesnik klasicistički obrazovan, kasnije karlovački arhijerej, predstavljao je tip prosvećenog crkvenog čoveka. Sava Tekelija (1761–1842), bogati plemić i prvi srpski doktor pravnih nauka, osnovao je u Pešti zadužbinu poznatu kao Tekelijanum — dom za srpske studente, jedan od najtrajnijih plodova ovog vremena. Stefan Stratimirović (1757–1836), dugogodišnji mitropolit karlovački, podržavao je obrazovne reforme u granicama crkvene tradicije.

Iza tih imena stajale su institucije. Karlovačka gimnazija i bogoslovija (D178) bile su prva domaća srpska škola višeg nivoa. Tekelijanum u Pešti omogućavao je studentima da nastave studije. Srpske štamparije u Beču i Budimu objavljivale su knjige na srpskom i tako stvarale tržište čitalaca tamo gde ga ranije nije bilo. Bez tih institucija ideje bi ostale lična stvar nekoliko ljudi; sa njima su počele da se prenose s pokolenja na pokolenje.

Unutar tog kruga vodili su se i ozbiljni sporovi. Najpoznatiji je bio jezički: da li pisati „slavenosrpskim” — mešavinom crkvenoslovenskog, ruskoslovenskog i srpskog narodnog govora — ili preći na živi narodni jezik. Ovaj spor neće biti rešen do Vuka Karadžića u 19. veku, ali je tlo za njega pripremljeno upravo sada. Vodile su se i rasprave o odnosu vere i razuma — gde je granica „sujeverja” koje treba odbaciti, a šta pripada pravoj veri. Diskutovalo se o pravoj meri školske reforme, o odnosu prema drugim slovenskim narodima — od saosećajnog panslavizma do trezvene konkurencije — i o odnosu prema Rusiji, koji se kretao od bezrezervnog divljenja do opreznijeg poštovanja.

Treba mirno reći koliki je domet svega toga zaista bio. Srpsko prosvetiteljstvo bilo je malo, elitno, geografski razuđeno između Karlovaca, Beča, Pešte i ruskih univerziteta. Knjige su izlazile u skromnim tiražima, čitaoci su se brojali u stotinama, retko u hiljadama. Najveći deo srpskog naroda — seljaštvo pod osmanskom ili habzburškom vlašću — još uvek nije bio dotaknut ovim idejama u svakodnevnom životu. Ipak, ono što je ovih nekoliko desetina ljudi uradilo pokazalo se nesrazmerno važnim. Stvorili su rečnik, pojmove, primere i institucije kojima će se 19. vek koristiti — i u Karađorđevoj ustaničkoj Srbiji i u Vukovom kulturnom radu. Prosvetiteljstvo među Srbima nije proizvelo revoluciju samo po sebi, ali je pripremilo intelektualni teren bez kog kasnije nacionalno buđenje ne bi imalo na šta da se osloni.