Borba Crne Gore za samostalnost

Crnogorska samostalnost u sedamnaestom i osamnaestom veku nije bila stvar pergamenta ni međunarodnog priznanja. Bila je stvar terena, plemena i nekoliko hiljada pušaka. Na kartama Carstva, prostor oko Lovćena i Cetinja i dalje je nominalno pripadao Osmanlijama; ponekad je iz njega slat i simboličan harač, ponekad nije. U stvarnosti, ni jedan kadija nije sedeo u Katunskoj nahiji, ni jedan janičarski garnizon nije držao Cetinje, ni jedan defter nije pouzdano popisivao stanovništvo. Ono što su Crnogorci tokom dva veka odbranili bila je jedna posebna vrsta slobode — slobode koja se nije proglašavala, nego se svake generacije iznova osvajala u sukobu sa onima koji su tu zemlju, na papiru, smatrali svojom.

Razlozi te neuhvatljivosti bili su pre svega geografski i društveni. Krš oko Cetinja nije podnosio veliku konjicu ni tešku artiljeriju, vodu i ispašu trebalo je tražiti, a svaki klanac je mogao da postane stupica. Stanovništvo je živelo u plemenima — Katunjani, Riđani, Bjelopavlići, Piperi, Kuči i drugi — gde se vlast oslanjala na rod, na zborove starešina i na običajno pravo. Sukobi između plemena bili su česti, krvna osveta gotovo redovna, ali pred zajedničkim spoljnim neprijateljem ti sukobi su, makar privremeno, znali da se utišaju. Iz vremena u vreme dolazile su osmanske ekspedicije sa namerom da konačno reše „crnogorsko pitanje”. Dolazile su, palile sela, povlačile se — i Crna Gora bi se, kao retko koja zemlja, posle svakog poraza vraćala u svoje stare granice.

Najteže iskušenje toga doba zbilo se početkom osamnaestog veka, u vreme vladike Danila I Petrovića, prvog iz porodice koja će dva veka držati cetinjsku stolicu. Godine 1712. bosanski vezir Ahmed-paša Ćuprilić, iz čuvene istanbulske porodice, krenuo je sa velikom vojskom da Crnu Goru najzad pokori. U brdima iznad Cetinja, na mestu koje će u narodnom sećanju ostati zapamćeno kao Carev Laz, plemenske čete pod Danilom i tribalnim glavarima zaustavile su osmansku silu i naterale je na povlačenje. Pojedinosti bitke, broj boraca i tačan tok sukoba u izvorima se razlikuju, a kasnija pesma je preuveličala razmere; ono što je sigurno jeste da je odbranjena cetinjska oblast i da je Danilo iz toga izašao kao vođa kome se veruje.

Uspeh nije dugo trajao. Već 1714. isti Ahmed-paša Ćuprilić vratio se sa još jačom vojskom, ovoga puta dobro pripremljenom za planinski rat. Ćuprilićev pohod te godine probio se sve do Cetinja, spalio manastir i opustošio širok pojas oko prestonice. Vladika Danilo morao je da se skloni preko granice — najpre u Boku Kotorsku, koja je tada bila pod Mletačkom Republikom, a potom dalje, do Rusije. Tamo je, kod Petra Velikog, dobio prvu redovnu rusku pomoć za Crnu Goru, novac i obećanje pokroviteljstva. Kada se osmanska vojska, kao i obično, povukla pred zimom i logistikom, stanovništvo se vratilo u popaljena sela. Manastir je obnovljen, plemena ponovo prikupljena. Pohod je pokazao da Porta može da uđe u Crnu Goru, ali ne i da u njoj ostane.

Krusi i nasleđe Petra Prvog

Tokom čitavog osamnaestog veka, glavni protivnik Crne Gore nije više bio daleki sultan, već susedi sa istoka i juga — pre svih moćni skadarski paše iz porodice Bušatlija. Najopasniji među njima, Mahmud-paša Bušatlija, gradio je u severnoj Albaniji gotovo samostalnu kneževinu i Crnu Goru je smatrao prirodnim dopunom svojih poseda. Dva njegova pohoda kasnih osamdesetih i ranih devedesetih nanela su Crnogorcima teške udarce. Treći, septembra 1796, završio se drugačije. U bici kod Krusa, nedaleko od Podgorice, Crnogorci pod vladikom Petrom I Petrovićem Njegošem razbili su skadarsku vojsku, a sam Mahmud-paša poginuo je u boju. Pobeda na Krusima, zajedno sa onom kod Martinića iste godine, učvrstila je crnogorsku faktičku samostalnost za nekoliko narednih desetleća.

Spoljnopolitički, Crna Gora je tih decenija balansirala između tri sile. Rusija je, od Petra Velikog naovamo, plemensku zajednicu na Lovćenu posmatrala kao pravoslavnog klijenta na samoj ivici osmanskog sveta; slala je subvencije i ordenje, ponekad oficire, povremeno politiku, ali nikada veću vojsku. Mletačka Republika držala je Boku i pojas obale uz crnogorsku granicu i u praksi je sa vladikama ulazila u sporazume, zabrane ispaše i razmene zarobljenika; po padu Venecije 1797. njeno mesto preuzima Habzburška monarhija, sa kojom će odnosi biti manje srdačni a podjednako pragmatični. Sa skadarskim i hercegovačkim muslimanskim susedima trajao je gotovo neprekidan niz sitnih ratova, otmica stoke i pograničnih bitaka, u kojima se gradila čitava jedna ratnička svakodnevica.

Iznutra, glavni posao vladika bio je da plemena drže zajedno. Duhovna i politička vlast slivene u jednu ličnost davale su im autoritet kakav nijedan svetovni glavar nije mogao da ima sam. Petar I je taj autoritet upotrebio i za pokušaj zakonodavnog uređenja: njegov Zakonik, donošen u nekoliko verzija početkom devetnaestog veka, pokušao je da svede krvnu osvetu, propiše kazne za izdaju i krađu i da nekoliko opštih pravila stavi iznad plemenskih običaja. Sprovođenje je bilo neujednačeno, ali sam pokušaj govori dovoljno o pravcu — od saveza plemena ka nečemu što već liči na državu. Kada je Petar I 1830. umro, nasledniku Petru II ostavio je zemlju ratnu, siromašnu i unutra podeljenu, ali nesumnjivo jedinstveniju nego što ju je zatekao.

Tu meru treba zadržati i kada se govori o crnogorskoj „nezavisnosti” osamnaestog veka. Ona je bila stvarna u svakodnevnom smislu — niko sa strane nije naplaćivao porez, niko nije postavljao sudije, niko nije držao posade — ali ostaje nepriznata u međunarodnom pravu i krhka pred svakim novim pohodom. Tek na Berlinskom kongresu 1878. godine ono što je dva veka osvajano puškom biće upisano u evropske ugovore kao puna državna samostalnost. Sve do tog trenutka, Crna Gora je živela jedan od najupornijih primera u istoriji Balkana — zajednicu koja je svoju slobodu vukla iz visine planina, iz povezanosti rodova i iz toga što je svake generacije bila spremna da je iznova plati.