Balkanski savez 1912.

U proleće 1912. godine, dok su zapadne prestonice pratile drugu krizu — italijansko-tursko nadmetanje oko Libije — na Balkanu se, gotovo bez šuma, sklapao niz tajnih ugovora koji će za nekoliko meseci promeniti kartu poluostrva. Srbija, Bugarska, Grčka i Crna Gora ulazile su, jedna po jedna, u sistem bilateralnih sporazuma uperenih protiv Osmanskog carstva. Nijedan jedinstveni „savez četvorice” nije bio potpisan kao takav; postojao je niz dvostranih ugovora koji su se preklapali, sa zajedničkim protivnikom i različitim, često sukobljenim računima. Upravo zato je o Balkanskom savezu 1912. tačnije govoriti kao o trezvenom diplomatskom poduhvatu nego kao o pan-slovenskom pokretu zanesene braće.

Središnji ugovor bio je srpsko-bugarski, potpisan 29. februara, odnosno po novom kalendaru 13. marta 1912. godine. Sa srpske strane potpisao ga je Nikola Pašić, predsednik vlade i ministar inostranih dela, sa znanjem i podrškom kralja Petra I; sa bugarske Ivan Evstratijev Geševov. Javni deo ugovora bio je obrambeni: dve države garantovale su jedna drugoj nezavisnost i celovitost i obavezivale se da će u slučaju napada velike sile na bilo koju od njih priteći u pomoć. Tajni dodatak išao je mnogo dalje. Predviđao je zajedničko ratovanje protiv Osmanskog carstva ako se na evropskim teritorijama Carstva dogodi „nered” koji bi ugrozio njihove nacionalne interese — formulacija koja je obema vladama davala lak izgovor za ofanzivu kad to procene pogodnim.

U tom tajnom prilogu krila se i najosetljivija stavka: podela osmanskih teritorija u Makedoniji. Jedan deo predviđen je kao nesporno bugarski — istočno od Strume i Rodopa — a drugi kao nesporno srpski, severno i severozapadno od planinskog luka Šar — Karadag. Između njih ostavljena je tzv. sporna zona, oblast oko Skoplja, Kumanova, Velesa i južno odatle, koju nijedna strana nije bila spremna ni da prepusti ni formalno da traži. O njenoj sudbini odlučivao bi, ako se strane ne dogovore, ruski car kao arbitar. Već u tom članu može se nazreti otvoreno pitanje koje će se vratiti godinu dana kasnije: da li je sama konstrukcija „sporne zone” unapred nosila seme rascepa, jer su obe strane potpisivale ugovor uverene da bi krajnja arbitraža išla njima u korist.

Krug se zatvara

Sa srpsko-bugarskim ugovorom kao osloncem, mreža se proširila. U maju 1912. potpisan je grčko-bugarski ugovor o savezu, takođe odbrambenog karaktera u javnom delu, ali sa jasnim podrazumevanjem da je njegov pravi smisao zajednički nastup protiv Osmanlija u Makedoniji i Trakiji. Grčku je vodio Eleftherios Venizelos, premijer koji je dolazio iz kritskog ustaničkog iskustva i imao mnogo razloga da pojača grčki položaj na severu. Zanimljivo, grčko-bugarski ugovor — za razliku od srpsko-bugarskog — nije sadržao razgraničenje teritorija. Atina i Sofija dogovorile su se da će pitanje granica rešiti naknadno, što je u tom trenutku bilo praktično, ali se ispostavilo kao opasna praznina. Srbija i Grčka u tom proleću nisu imale potpisan formalni ugovor; njihove pozicije usaglašavale su se preko Sofije, preko Petrograda i preko vojnih predstavnika.

Mrežu je upotpunio srpsko-crnogorski sporazum, zaključen tokom leta 1912. godine. Crna Gora, najmanja članica budućeg saveza i jedina kraljevina sa pravoslavnom dinastijom koja je već imala neposrednu granicu sa Osmanlijama, ušla je u dogovor preko vladara Nikole Petrovića. Beograd i Cetinje uskladili su vojne planove za nastup u Sandžaku, prema Kosovu i prema Skadru. Postojao je i usmeni, neformalni sloj dogovora između Sofije i Cetinja. Tako se do jeseni 1912. oblikovao sistem od četiri države povezanih sa tri pisana ugovora i nizom neformalnih obaveza — bez ijedne zajedničke konferencije, bez jednog dokumenta koji bi sve obavezivao istovremeno.

Iznad svega toga stajala je Rusija. Carevina Nikolaja II videla je u savezu balkanskih država dvostruku korist: branu protiv prodora Austro-Ugarske ka jugoistoku i mogući instrument pritiska na Carigrad u pitanju moreuza. Ruski ministar inostranih dela Sergej Sazonov i ruski poslanici u Beogradu, Sofiji i Atini aktivno su podsticali pregovore, posredovali u spornim tačkama i nudili formulacije kompromisa. Upravo je Rusija stajala iza ideje da arbitar za makedonsku spornu zonu bude ruski car — predlog koji je obema stranama delovao prihvatljiv jer je svaka pretpostavljala da će u Petrogradu naći više razumevanja. Ali Rusija nije, kako se kasnije ponekad tvrdilo, „stvorila” Balkanski savez. Inicijative su dolazile iz balkanskih prestonica; Petrograd je dao pokrovitelja, ne tvorca.

Trebalo bi se čuvati naknadne romantike. Ugovori iz 1912. nisu bili izraz jedinstvenog pan-slovenskog ili pravoslavnog osećanja: Grčka uopšte nije slovenska, Srbija i Bugarska već su decenijama imale otvorena pitanja oko Makedonije, a Crna Gora i Srbija delile su dinastičke i prestižne tenzije pored zajedničkog jezika. Ono što je 1912. uspelo da te razlike privremeno nadvije bila je trezvena računica: Osmansko carstvo, oslabljeno mladoturskom krizom, gubitkom Libije i unutrašnjim previranjima, izgledalo je rešivije nego ikad. Svaka od četiri vlade procenila je da joj zajednički nastup donosi više nego što joj samostalan donosi. Saglasje interesa, ne saglasje srca.

Sa kraljem Petrom I koji je pažljivo poklanjao podršku, ali ostavljao operativno vođenje Pašiću, Srbija je u to leto stajala spremnija nego ikada pre. Vojska je bila reorganizovana posle aneksione krize 1908, finansije ojačane francuskim zajmovima, oficirski kor uvežban. Ostalo je još samo da neki povod — bilo koji nered u Makedoniji ili nova osmanska represija — pokrene mehanizam koji su ugovori već postavili. Da li su odredbe o Makedoniji, naročito konstrukcija sporne zone, već u sebi nosile seme rascepa koji će između saveznika izbiti 1913, ostaje otvoreno pitanje. Istoričari ga rešavaju različito — ali svi se slažu da je 1912. saveznicima izgledalo da imaju vremena da o tome odluče tek posle pobede koja im se činila izvesnom.