Srbija posle balkanskih ratova

Kada je u leto 1913. godine u Bukureštu potpisan mir koji je okončao Drugi balkanski rat, Kraljevina Srbija je iz dva uzastopna sukoba izašla kao jedan od pobednika — ali kao pobednik kome je pobeda bila skupa. Prema brojkama koje se najčešće navode, država je sa prethodnih oko 48.300 kvadratnih kilometara narasla na blizu 87.800, dok je stanovništvo, sa nekadašnja dva i po do tri miliona, dostiglo oko četiri i po. Drugim rečima, Srbija se za niti godinu dana gotovo udvostručila. Bila je to promena razmera kakvu mala balkanska kraljevina nije doživela ni u jednoj generaciji ranije.

Iza tih brojki, međutim, stajao je dvostruki tovar. Prvi je bio ljudski. Procene poginulih srpskih vojnika u oba rata kreću se najčešće oko trideset šest hiljada, sa znatno većim brojem ranjenih i obolelih od kolere i tifusa; pojedini izvori navode i nešto niže ili više cifre, pa ovu okruglu brojku treba uzeti kao radnu, a ne kao konačnu. Drugi tovar bio je finansijski. Mobilizacija, dva ratna pohoda, snabdevanje vojske i potonja uprava nad novim oblastima ostavili su državnu kasu sa velikim dugovima prema stranim, pre svega francuskim, poveriocima. Privreda, koja se i pre rata oslanjala na izvoz svinja i šljiva i na uvoz industrijske robe, izašla je iz mobilizacije osetno oslabljena.

Najteže je, ipak, bilo ono što se na karti činilo najjednostavnijim — uključivanje novih krajeva. Vardarska Makedonija, Kosovo i deo Sandžaka pripojeni su Srbiji ugovorima, ali ti ugovori nisu sami od sebe stvarali državu. Stanovništvo je bilo izmešano: pravoslavni Srbi i Makedonci, muslimanski Albanci i Turci, vlaški i jevrejski trgovački slojevi po gradovima, sa različitim jezicima, običajima i lojalnostima formiranim pod osmanskom upravom. Srpske vlasti u prvo vreme držale su oblast pod vojnom upravom; civilna administracija, sudovi, škole i poreski sistem tek su se postavljali. Bilo je i nasilja — odmazdi za stvarne ili pripisane otpore, oduzimanja zemlje, povremenih incidenata koje su strani novinari, naročito iz susednih protivničkih zemalja, koristili u svojoj propagandi. Ozbiljniji srpski politički krugovi i sami su upozoravali da je „južnim pokrajinama” potrebna pravna, a ne samo vojnička, vlast.

Unutar uže Srbije, politički život vraćao se u poznate kolosjeke. Narodna radikalna stranka, sa Nikolom Pašićem na čelu, čvrsto je držala vladu i parlament; kralj Petar I sve više je poslove prepuštao svom drugom sinu, prestolonasledniku Aleksandru, koji je u junu 1914. zvanično postao regent. Pašić je u tom trenutku bio najiskusniji srpski državnik, čovek koji je državu provukao kroz dve krize i koji je, posle uspeha u ratovima, uživao ugled kakav malo političara tog doba ima. Ali pod tom mirnom političkom površinom kuvalo se nešto drugo.

Crna ruka i Beč

U krugu mlađih oficira, naročito onih koji su učestvovali u prevratu 1903. godine, postojala je tajna organizacija „Ujedinjenje ili smrt”, poznatija pod nadimkom „Crna ruka”. Na njenom čelu nalazio se pukovnik Dragutin Dimitrijević Apis, šef obaveštajnog odeljenja Generalštaba. Apis i njegovi ljudi smatrali su da je ujedinjenje svih Srba — a posredno i Južnih Slovena — preči cilj od svakodnevne politike i da civilna vlast u Beogradu nije dovoljno odlučna. Sukob između Pašićeve vlade i oficirskog kruga prvo je izbio oko uprave u novim pokrajinama, gde su vojska i ministarstvo unutrašnjih poslova različito videli ko ima reč. Spor je nazvan „prioritetnim pitanjem” i, iako spolja izgleda kao tehnička rasprava, on je u stvari otvarao mnogo dublje pitanje: ko vodi državu posle ratova — izabrana vlada ili oficiri koji su je krvlju, kako su sami verovali, izborili.

Spoljnopolitički položaj, koji je donedavno bio izvor uspeha, sada se ubrzano kvario. Austro-Ugarska, severni i zapadni sused, već je gledala na Srbiju s nepoverenjem; posle 1913. godine to nepoverenje pretvorilo se u otvoreno neprijateljstvo. U Beču se uvećana, samosvesna i sa Rusijom prijateljska Srbija doživljavala kao stalna pretnja — i to ne samo zbog svojih granica, već zbog uticaja koji je vršila na južnoslovensko stanovništvo unutar same Monarhije, naročito u Bosni i Hercegovini, Dalmaciji i Slavoniji. Pojam „Velike Srbije” postao je u bečkoj štampi i diplomatiji oznaka opasnosti, a ne tek političkog programa jedne susedne države. Tokom jeseni 1913. i u prvoj polovini 1914. odnosi su prolazili kroz niz manjih kriza, od albanskog pitanja do trgovinskih sporova; svaka od njih ostavljala je sve manje prostora za smirenje.

Tako je u proleće 1914. godine Srbija stajala na neobičnom mestu. Bila je, mereno teritorijom, vojnom slavom i međunarodnim ugledom, na vrhuncu svojih dotadašnjih političkih dostignuća — kraljevina koja je za jednu sezonu skinula osmansko nasleđe sa svojih granica i izborila status regionalne sile. Istovremeno, bila je iscrpljena, zadužena, opterećena teškom integracijom novih krajeva, podeljena između civilne vlasti i tajnih oficirskih krugova, i okružena susedom koji u njoj više nije video sagovornika, već protivnika koga treba slomiti pri prvoj prilici. Kriza koja će uslediti nije bila ona koju je Beograd birao. Ali kada je stigla, zatekla je državu istovremeno najjaču i najranjiviju od svog modernog osnivanja.