Jugoslavija pred raspadom

Krajem 1989. godine prosečan građanin Jugoslavije gledao je kako mu ušteđevina nestaje pred očima. Inflacija je u decembru te godine, mereno na godišnjem nivou, premašila dve i po hiljade procenata; cene su se menjale iz dana u dan, a dinar je gubio smisao kao mera vrednosti. Iza tog ekonomskog sloma stajala je dublja kriza — zemlja koja je tridesetak godina živela od kombinacije samoupravnog socijalizma, zapadnih kredita i unutrašnje ravnoteže između republika ostala je bez svih triju oslonaca u isto vreme. U Beogradu, Zagrebu, Ljubljani i Sarajevu vodile su se različite rasprave o tome šta dalje, ali se sve češće osećalo da se one više i ne vode u istom jeziku.

Savezni premijer Ante Marković pokušao je januara 1990. da to zaustavi obimnim reformskim paketom. Novi dinar vezan je za nemačku marku, hiperinflacija je u prvim mesecima zaista oborena, a tržišne mere otvorile su prostor za privatno preduzetništvo. Markovićev program, jedan od poslednjih ozbiljnih saveznih projekata, isprva je imao iznenađujuću podršku u svim republikama. Ali ono što je dobio na ekonomskom planu, izgubio je na političkom: dok je savezna vlada smirivala cene, partijski i republički vrhovi već su počeli da se okreću sopstvenim računima. Reforma bez države koja iza nje stoji ostala je suspendovana u vazduhu.

Politički obračun postao je javan na 14. kongresu Saveza komunista Jugoslavije, januara 1990. u Beogradu. Slovenačka delegacija došla je sa nizom predloga za demokratizaciju partije i preraspodelu vlasti unutar federacije; blok oko Slobodana Miloševića sistematski je obarao gotovo svaki od tih predloga. Kada je postalo jasno da nema kompromisa, slovenački delegati su, predvođeni Milanom Kučanom, napustili dvoranu. Hrvatska delegacija odbila je da nastavi rad bez njih. Time je Savez komunista Jugoslavije, glavni vezivni element posleratne države, praktično prestao da postoji kao jedinstvena organizacija. Ostali su samo republički ogranci, svaki sa sopstvenim računom.

Šest izbora, šest priča

Tokom 1990. godine u svih šest republika održani su prvi posleratni višestranački izbori — i svaki put rezultat je išao u prilog nacionalnoj, ne jugoslovenskoj opciji. U Sloveniji su u aprilu i maju pobedili demokratski blok DEMOS i Milan Kučan kao predsednik predsedništva. U Hrvatskoj je u istim mesecima ubedljivu većinu osvojila Hrvatska demokratska zajednica Franje Tuđmana. Makedonija je glasala u novembru, Bosna i Hercegovina takođe — i tu su sva tri vodeća mesta podelile tri nacionalne stranke: muslimanska SDA Alije Izetbegovića, srpska SDS Radovana Karadžića i hrvatski HDZ BiH. U Crnoj Gori je u decembru pobedio reformisani komunistički DPS. U Srbiji je, takođe decembra, Socijalistička partija Srbije Slobodana Miloševića osvojila vlast pošto su prethodno usvojeni ustavni amandmani koji su znatno ojačali predsedničke nadležnosti i ukinuli stvarnu autonomiju Kosova i Vojvodine.

Pravac kojim će zemlja krenuti dodatno je određen u Sloveniji 23. decembra 1990, kada je na referendumu o nezavisnosti osamdeset osam odsto izašlih građana glasalo za izlazak iz Jugoslavije, ako se za šest meseci ne postigne dogovor o novom uređenju. Slovenačko i hrvatsko rukovodstvo počeli su otvoreno da pripremaju proglašenje samostalnosti za 25. jun 1991. U isto vreme, u Hrvatskoj su nove ustavne odredbe sredinom 1990. godine srpsku manjinu — oko dvanaest odsto stanovništva — iz „konstitutivnog naroda” spustile na status manjine, što je u uslovima rasta nacionalne retorike na obe strane bilo dočekano kao opasan znak. Već u avgustu 1990. u Kninu i okolnim opštinama, u onome što će ostati upamćeno kao „balvan-revolucija”, srpsko stanovništvo počelo je da podiže barikade i da proglašava sopstvene autonomne oblasti pod vodstvom SDS-a.

U svemu tome Jugoslovenska narodna armija sve manje je delovala kao savezna sila. Njen oficirski kor bio je odavno većinski srpski, a njen vrh kroz 1990. i 1991. sve otvorenije se politički približavao Miloševiću, smatrajući njegovu politiku jedinom koja brani „Jugoslaviju” kakvu su oni razumeli. Federalne institucije — Predsedništvo SFRJ, Savezna skupština, savezna vlada — ostale su zaglavljene između suprotstavljenih republičkih volja. Tokom proleća 1991. blokirano je glasanje u Predsedništvu o kandidatu iz Hrvatske, Stipi Mesiću, koji je po redu trebalo da preuzme predsedavanje. Krvavi incidenti na Plitvicama u martu i u Pakracu, sukobi srpskih i hrvatskih naoružanih formacija uz nemoćnu intervenciju JNA, pokazali su da savezne institucije više ne mogu da spreče ni lokalne pucnjave, a kamoli rat.

Kako objasniti taj raspad? Najpoštenija ocena, koja je danas prilično široko prihvaćena u ozbiljnoj istoriografiji, glasi da nijedan jedan akter nije „srušio Jugoslaviju” sam. Slovenačko i hrvatsko rukovodstvo videli su izlaz u konfederaciji ili samostalnosti; srpsko rukovodstvo želelo je centralizovaniju federaciju u kojoj će se eventualne granice menjati u korist srpskog stanovništva izvan Srbije; bosanski i makedonski vrh tražili su ravnotežu koja je već postajala neizvodljiva. JNA je svojom političkom pristrasnošću ubrzala ono što je trebalo da spreči. Sve to dešavalo se u zemlji koja je istovremeno ekonomski tonula i u kojoj je jedinstvena partija već nestala. Tumačenja o tome ko je „prvi” prekršio pravila ostaju sporna i danas i treba ih iznositi sa oprezom; nesporno je samo to da je do proleća 1991. zajednička država postojala još uglavnom na papiru.