Jugoslavija osamdesetih

Kada je u maju 1980. Josip Broz sahranjen u Beogradu, savezni vrh je svečano objavio da će se „i posle Tita — Titovim putem”. U narednim godinama ispostaviće se da je taj put već bio izlokan. Jugoslavija je u osamdesete ušla kao zemlja sa visokim spoljnim dugom, sa privredom koja je godinama živela iznad svoje proizvodne moći, i sa političkim sistemom koji je posle ustava iz 1974. bio osmišljen tako da niko sam ne može da donese krupnu odluku. Bila je to decenija u kojoj će se ekonomska kriza, ustavni zastoj i ponovo probuđena nacionalna pitanja sresti — i u kojoj će se polako, ne preko jednog događaja nego kroz mnogo malih, otvoriti put ka onome što će uslediti devedesetih.

Prvi udar došao je iz ekonomije. Procenjuje se da je do 1982. spoljni dug Jugoslavije dostigao oko dvadeset milijardi dolara, a zemlja je morala da pregovara sa Međunarodnim monetarnim fondom o reprogramu. Vlada je usvojila takozvani Stabilizacioni program, koji je pripremila komisija na čelu sa Sergejom Kraigherom, a koji je tražio drastične mere štednje i obezvređivanje dinara. Inflacija, koja je 1980. bila oko trideset odsto, do 1988. popela se na oko dvesta pedeset, a 1989. prerasla u hiperinflaciju. Realne plate padale su iz godine u godinu. Pojavile su se nestašice — kafe, šećera, ulja, a zatim i goriva; restrikcije struje su se vraćale, redovi za benzin postali su deo svakodnevice. Mladi ljudi sve teže su nalazili posao.

Politički sistem je sa tom krizom loše izlazio na kraj. Posle Titove smrti, predsedništvo SFRJ postalo je kolektivno: osam članova, po jedan iz svake republike i pokrajine, sa godišnjom rotacijom funkcije predsednika. Takvo ustrojstvo zamišljeno je da spreči koncentraciju moći, ali u praksi je značilo da niko ne snosi punu odgovornost i da se odluke odlažu dok ne postanu neizvodljive. Republike i pokrajine sve su otvorenije sledile sopstvene računice. Savezna vlada nije imala dovoljno mehanizama da utera jedinstvenu ekonomsku politiku, a partija — Savez komunista Jugoslavije — koja je dotad bila glavna spona, počela je da se raspada na osam manjih centara odlučivanja.

Kosovo, kultura, Memorandum

Prva velika nacionalna kriza posle Tita izbila je na Kosovu. U martu i aprilu 1981. studentski protesti u Prištini, izazvani u početku banalnim povodima u studentskoj menzi, prerasli su u masovne demonstracije sa parolama „Kosovo Republika”. Savezno predsedništvo je proglasilo vanredno stanje, na Kosovo su poslate dodatne snage milicije i vojske, a posle smirivanja usledile su opsežne represije — hapšenja, suđenja, smene u kosovskom rukovodstvu i partiji. Među Albancima je ostao osećaj duboke nepravde, a u srpskoj javnosti počele su sve glasnije da se čuju vesti o iseljavanju Srba i Crnogoraca sa Kosova, o pritiscima i incidentima. Kosovo je u narednim godinama postalo tema oko koje će se prelamati skoro sve drugo.

Uporedo sa krizom, osamdesete su bile i godine snažnog kulturnog vrenja. U Beogradu i Zagrebu javio se novi talas — Idoli, Električni orgazam, Šarlo akrobata, Azra — sa zvukom koji je odudarao od ranije estradne Jugoslavije; u Sarajevu su „novi primitivci” i Top lista nadrealista satirom rasturali ono što se ozbiljnim tonom više nije dalo izgovoriti. Književnost je tematizovala dotad polupotisnuto: Goli otok, žrtve Drugog svetskog rata, sudbinu seljaka i običnog vojnika. Dobrica Ćosić je u Knjizi o Milutinu i drugim romanima glasno postavio pitanje srpske istorijske sudbine. Bila je to, u kulturnom smislu, jedna od najživljih jugoslovenskih decenija — upravo zato što je politika tonula.

U Srbiji je 1986. javnost potresao nedovršeni nacrt Memoranduma Srpske akademije nauka i umetnosti, koji je iscureo u štampu pre nego što je akademija stigla da ga usvoji ili odbaci. Dokument je tvrdio da je Srbija ustavom iz 1974. ekonomski i politički diskriminisana, da je njen položaj u federaciji nepravedan i da je sudbina Srba na Kosovu kritična. U drugim republikama Memorandum je primljen kao nacionalistički manifest; u Srbiji su jedni u njemu videli zakasnelo postavljanje pravog pitanja, drugi opasno otvaranje vrata. Sam dokument bio je samo deo šire promene tona, ali je postao simbol — i kasnije će se često, ne uvek tačno, citirati kao plan onoga što će tek doći.

U partijskim vrhovima generacija koja je nasledila ratne starešine donosila je nove ljude — i reformatore i nacionalno orijentisane političare. U Srbiji se posle aprila 1987, kada je u Kosovu Polju održao govor o zaštiti tamošnjih Srba, a zatim posle Osme sednice Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije u septembru iste godine, kao novi prvi čovek partije nametnuo Slobodan Milošević, do tada bliski saradnik Ivana Stambolića. Slično se i u Sloveniji, Hrvatskoj i drugim republikama pomerao centar gravitacije ka temama nacionalnog identiteta i ekonomske samostalnosti. Tačno je: jedan deo savezne elite još je verovao u reformu zajedničke države, premijer Ante Marković će krajem decenije pokušati ozbiljan ekonomski preokret. Ali okvir u kome se to dešavalo svake godine je sve više pucao.

Iz današnje perspektive lako je tu deceniju ispričati kao pravolinijski put u rat. Savremenici je nisu tako videli. Većini građana osamdesete su bile, pre svega, godine sve težeg života — niskih plata, redova, restrikcija, neizvesnosti za decu. Ipak, u toj svakodnevici stvoreni su uslovi pod kojima je krajem decenije postalo zamislivo ono što ranije nije bilo: da se zajednička država ne reformiše, nego razlaže. Osamdesete u Jugoslaviji nisu imale jednog krivca i nemaju jednog junaka. Bile su decenija u kojoj se sklop koji je Tito ostavio polako rasklimao iznutra — a zemlja je sa tim teretom ušla u 1989, godinu u kojoj će se Evropa okolo brzo i temeljno promeniti.