Smrt Josipa Broza Tita

U petak 4. maja 1980. godine, u petnaest časova i pet minuta, u Kliničkom centru u Ljubljani umro je Josip Broz Tito, predsednik Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije. Imao je gotovo osamdeset osam godina — rođendan bi mu pao tri dana kasnije. Bio je to čovek koji je punih trideset pet godina stajao na vrhu jugoslovenske države: prvo kao komandant partizanske vojske, zatim kao predsednik vlade, pa kao predsednik republike, i konačno, posle ustava iz 1974, kao doživotni predsednik. Za dve generacije građana, on je jednostavno bio onaj koji je oduvek tu i koji će uvek biti tu. Sa tih nekoliko minuta, ta predstava je prestala da važi.

Bolest je dugo trajala. Već u jesen 1979. njegovo zdravlje primetno se pogoršavalo, a u januaru 1980. primljen je u ljubljanski Klinički centar zbog teških tegoba sa krvotokom u nogama. Lekari su dijagnostikovali uznapredovalu aterosklerozu i bili prisiljeni na potez koji se danima oklevao izvesti — amputaciju leve noge. Operacija je donela kratko olakšanje, ali ne i oporavak. Tokom proleća stanje se polako pogoršavalo, a celokupna država živela je u atmosferi tihog iščekivanja, gde su zvanični izveštaji bivali sve oskudniji i odmereniji.

Vest o smrti stigla je u Jugoslaviju usred običnog popodneva. Možda najpoznatiji prizor toga trenutka odigrao se u Zagrebu, na stadionu Maksimir, gde je tekla utakmica između Hajduka i Crvene zvezde. Spiker je preko razglasa saopštio da je drug Tito umro. Stadion je za nekoliko trenutaka utihnuo. Igrači su stali, zatim seli na travu, a navijači obeju ekipa, do maločas suparnici, počeli su da plaču i da pevaju — najpre tiho, pa sve glasnije — „Druže Tito, mi ti se kunemo”. Slične scene odigrale su se po fabrikama, kancelarijama, vozovima, školskim hodnicima. Ljudi su zastajali na ulici, neki nepoznati jedni drugima padali u zagrljaj. To nije bila propagandno režirana tuga; bila je, za veliki deo zemlje, sasvim stvarna.

Pogreb 8. maja

Sahrana je određena za 8. maj u Beogradu. Tih dana zemlja je živela u stanju zvanične i lične žalosti: zatvorene su škole, otkazani sportski događaji i koncerti, televizijski programi sveli su se na crno-bele snimke iz Titovog života i ozbiljnu muziku. Telo je vozom iz Ljubljane preneto u Beograd; duž pruge, na svakoj stanici i u svakom selu, stajale su grupe ljudi sa svećama i cvećem. U trenutku kada je u Beogradu kovčeg krenuo ulicama, u celoj zemlji oglasile su se sirene, saobraćaj je na nekoliko minuta stao, radnici u fabrikama zaustavili su mašine, a putnici u tramvajima i autobusima ćutke izašli na ulicu.

Beogradski pogreb opisan je tada, sa pravom, kao najveća državna sahrana u istoriji do toga časa. U glavni grad slegli su se predstavnici sto dvadeset osam zemalja: kraljevi, predsednici, premijeri i ministri sa svih strana hladnoratovskog sveta. Iz Moskve je došao Leonid Brežnjev, iz Londona Margaret Tačer, iz Vašingtona potpredsednik Volter Mondejl u ime predsednika Džimija Kartera, iz Istočnog Berlina Erih Honeker, iz Bukurešta Nikolae Čaušesku, iz Pekinga Hua Guofeng, iz Nju Delhija Indira Gandi. Stigla su i mnoga ključna imena nesvrstanog sveta — afrički, azijski i arapski lideri kojima je Jugoslavija decenijama bila partner u trećem putu između blokova. Bio je to, na svoj način, poslednji veliki susret epohe koja se završavala.

Tito je sahranjen u Kući cveća, u zimskoj bašti njegove rezidencije na Dedinju, na mestu koje je sam birao za miran kutak za odmor. Grob nije podignut kao mauzolej u klasičnom smislu — bez kipa, bez veličanstvenog natpisa, samo bela mermerna ploča sa imenom i datumima. Skromnost je bila proračunata: ostavljala je utisak vladara koji nije tražio carski sjaj, nego mesto među cvećem koje je voleo. U narednim godinama biće to najposećenija memorijalna tačka socijalističke Jugoslavije, sa rekama posetilaca koji su dolazili autobusima iz svih republika.

Iskrenost tuge, koju treba zabeležiti pošteno, ne znači da su svi žalili na isti način. Mnogi koji su privatno bili kritični prema režimu — disidenti, nacionalno opredeljeni intelektualci, ljudi sa lošim sećanjima iz Golog otoka ili posleratnih obračuna — takođe su osetili da odlazi nešto što ih je obeležavalo ceo život, makar i kao protivnik. Za većinu građana, međutim, Tito je bio nešto između državnika i porodičnog autoriteta: figura iz škole, sa fotografije u kancelariji, iz radničke svečanosti i sa štafetnih svečanosti svakog 25. maja. Njegov nestanak osetio se kao lični gubitak preko nacionalnih i ideoloških granica.

Iza emocija, već prvih dana posle sahrane, počele su se nazirati strukturne pukotine sistema. Ustav iz 1974. predvideo je za ovaj slučaj kolektivno predsedništvo — telo od osam članova, po jedan iz svake republike i pokrajine, koji su se na čelu smenjivali iz godine u godinu. Ta konstrukcija bila je pravno besprekorna, ali politički bezbojna: niko od rotirajućih predsedavajućih nije imao ni autoritet ni biografiju da preuzme ulogu integrativnog čvora kakvu je decenijama igrao Tito. Već 1981. izbiće prvi veliki nemiri na Kosovu; tokom narednih godina javni dug, hiperinflacija i pad standarda počeće da nagrizaju strpljenje stanovništva, a republičke politike sve otvorenije će se okretati svojim sopstvenim interesima.

Otuda 4. maj 1980. ima dvostruko lice. Bio je to trenutak iskrenog zajedničkog tugovanja, redak primer kada su se ljudi različitih vera, jezika i prošlosti zaista osećali kao jedna zajednica. Ali bio je i početni datum jednog tihog odbrojavanja — pokazatelj da je Jugoslavija, uprkos svim svojim institucijama, samoupravnim odborima i ustavima, na vrhu počivala na biografiji jednog jedinog čoveka. Kada je on otišao, ostala je država bez očiglednog sledećeg poglavlja. Kako će se to poglavlje pisati, biće zadatak narednih deset godina.