Samoupravljanje

Posle raskida sa Informbiroom 1948. godine, jugoslovensko rukovodstvo našlo se u neobičnom položaju. Bilo je optuženo iz Moskve da je izdalo Lenjina i Staljina, a istovremeno je ostalo komunističko i nije moglo, niti je htelo, da se vrati ničemu što bi ličilo na predratnu građansku državu. Trebalo je smisliti treći put — socijalizam koji nije sovjetski, ali ni zapadni. Iz tog napora rodilo se ono što će decenijama biti zaštitni znak jugoslovenske svakodnevice: samoupravljanje.

Teorijski okvir gradili su pre svega Edvard Kardelj, Boris Kidrič i, u prvoj fazi, Milovan Đilas. Polazna misao bila je da država u Sovjetskom Savezu nije „odumrla”, kako je Marks obećavao, nego je narasla u svemoćnu birokratiju koja u ime radnika upravlja njihovim radom. Jugoslovenski odgovor bio je da se vlasništvo nad fabrikama, rudnicima i preduzećima ne vrati ni privatnicima ni državi, nego da se preda samim radnim kolektivima. Iz toga je izveden pojam „društvene svojine” — ničije i svačije, kako su je kasnije, pomalo gorko, opisivali sami građani.

Prvi korak učinjen je 27. juna 1950. godine, kada je Savezna narodna skupština usvojila Osnovni zakon o upravljanju državnim privrednim preduzećima i višim privrednim udruženjima od strane radnih kolektiva. Tito je zakon obrazložio u Skupštini, ali su tekst pre svega oblikovali Kardelj i Kidrič. Svako veće preduzeće dobilo je radnički savet, biran od zaposlenih, i uži upravni odbor. Saveti su formalno odlučivali o planu proizvodnje, o investicijama u okvirima preduzeća i o raspodeli dela dobiti — onoga što je preostajalo posle obaveza prema državi i fondovima.

Između teorije i pogona

U praksi je, naročito tokom pedesetih godina, centralno planiranje ostalo veoma jako. Cene, devizni kurs, raspodela sirovina i krupne investicije i dalje su se rešavali u saveznim i republičkim organima. Partija — od 1952. preimenovana u Savez komunista — bila je prisutna u svakoj fabrici preko osnovne organizacije, a kadrovska politika je išla preko njenih komiteta. Direktor preduzeća formalno je biran, ali retko bez saglasnosti odgovarajućeg partijskog tela. Radnički saveti su tako delovali kao stvarni organi učešća, ali u prostoru čije su granice unapred bile postavljene.

Uporedo s tim, sistem se postepeno udaljavao od sovjetskog uzora i na drugim mestima. Ustavni zakon iz 1953. godine, zajedno sa promenama u poljoprivrednoj politici, faktički je napustio kolektivizaciju sela: seljaci su mogli zadržati zemlju, sa maksimumom koji je u glavnom iznosio oko deset hektara obradivog poseda. To je u Srbiji značilo da je seljačko domaćinstvo, sa svojom njivom i stokom, ostalo osnovna ćelija sela — nešto što istočnoevropski susedi, sa svojim kolhozima i poljoprivrednim zadrugama prinudnog tipa, nisu poznavali.

Drugi veliki zaokret bila je privredna reforma iz 1965. godine. Preduzeća su dobila više samostalnosti u određivanju cena i ulaganja, dinar je delimično učinjen konvertibilnim, spoljna trgovina je liberalizovana, a deo subvencija je ukinut. Cilj je bio da se uvedu elementi tržišta, da se efikasnija preduzeća nagrade, a slabija prinude na promenu. Reforma je donela vidljiv rast standarda — više potrošne robe, prve televizore u dnevnim sobama, automobile na rate — ali i nove napetosti, jer su razvijeniji delovi zemlje ubrzano izmicali manje razvijenima.

Ono što je Jugoslaviju posebno izdvajalo od ostalog socijalističkog sveta bila je otvorenost granica. Postupnim ublažavanjem propisa od početka šezdesetih, a naročito reformom pasoša, građani su mogli relativno slobodno da putuju na Zapad. Stotine hiljada njih krenule su na privremeni rad u Saveznu Republiku Nemačku, Austriju, Švajcarsku, Francusku i Švedsku. Reč „gastarbajter” ušla je u svakodnevni jezik. Procenjuje se da je sredinom sedamdesetih u inostranstvu radilo oko milion jugoslovenskih državljana — tačan broj se u literaturi razlikuje — i da su njihove doznake postale ozbiljna stavka platnog bilansa zemlje.

Ustav iz 1974. godine pokušao je da samoupravljanje produbi još jednom reformom. Uvedena je razrađena struktura „udruženog rada”: preduzeća su deljena na osnovne organizacije udruženog rada, koje su međusobno sklapale samoupravne sporazume i društvene dogovore. Sistem je u teoriji trebalo da svakom radniku da neposrednu kontrolu nad svojim radom i prihodom; u praksi je doneo bujicu tela, propisa i sednica koja je i samim učesnicima teško padala. Slabe budžetske discipline, lake bankarske kredite i odlaganje gubitaka, sve to je u narednoj deceniji utabalo put inflaciji i krizi osamdesetih.

Pošten sud o samoupravljanju mora čuvati obe strane vage. Bio je to original, ne kopija; u svetu hladnoratovskih modela jedini stvarni pokušaj da se traži treći put. Radnicima je dao više glasa nego što su ga imali drugde u Istočnoj Evropi, a stanovništvu otvorenost — putovanja, knjige, filmove, robu — kakvu su narodi sovjetskog bloka mogli samo da pretpostavljaju. Istovremeno, samoupravljanje nije rešilo pitanje stvarne efikasnosti, niti je Savez komunista pristao da iz osnovnih političkih odluka istupi. Sve to zajedno — i postignuća i ograničenja — oblikovalo je svakodnevicu nekoliko generacija u Srbiji i ostatku Jugoslavije, i ostavilo trag koji se i danas oseća.