Konstantin Veliki — uspon

Pre nego što je Konstantin postao car koji će promeniti odnos države prema hrišćanstvu, bio je oficir, sin oficira i unuk vojničkog sveta koji se rodio na Balkanu. Njegov put od dečaka u provincijskom Naisu do jedinog gospodara rimskog sveta trajao je više od pola veka, vodio je preko Britanije, Galije i Italije, i nije bio ni pravolinijski ni unapred zacrtan. Pre nego što stigne do krsta na štitovima i sabora u Nikeji, treba pažljivo ispričati kako je čovek koji će sve to omogućiti uopšte došao do vrha — jer taj uspon nije bio božanski znak, nego vojnička i politička bitka.

Rodio se u Naisu, na tlu današnjeg Niša, oko 272. godine. Tačan datum nije sigurno zabeležen, kao što je za većinu ondašnjih ljudi i očekivano, pa se u izvorima sreću različite procene; pouzdano je samo mesto. Otac mu je bio Konstancije, oficir balkanskog porekla, kog će savremenici po bledom licu nazvati Hlor. Majka mu je bila Jelena, žena skromnog porekla — predanje govori o gostioničarki iz Bitinije — koja će, mnogo decenija kasnije, postati hrišćanska svetiteljka. U trenutku Konstantinovog rođenja porodica nije pripadala vrhu carstva; još su, kako se često dešavalo u rimskoj vojsci, bili na putu uspona iz redova oficirskog kadra koji je carstvo držao u jeku krize trećeg veka.

Konstantinovo detinjstvo poklopilo se sa velikim Dioklecijanovim preuređenjem. Da bi se carstvo bolje branilo, podeljeno je na četiri upravne četvrtine, sa dva augusta i dva mlađa cara — cezarima — koji su sa njima upravljali. Konstancije je 293. godine postao jedan od cezara i dobio na upravu zapadne provincije, sa težištem na Galiji i Britaniji. Mladi Konstantin, međutim, nije pošao sa ocem. Ostao je na istoku, na Dioklecijanovom dvoru u Nikomidiji — formalno kao mlad oficir, suštinski kao jemstvo da će se njegov otac, daleko na zapadu, držati dogovora. Bio je to običaj tog doba: sinovi velikih vojskovođa živeli su pod paskom drugih careva, i sami su učili politiku i vojnički zanat, ali su istovremeno bili tihi taoci.

Tu je odrastao i obrazovao se u senci najmoćnijih ljudi carstva. Učio je vojni zanat, latinski i grčki, gledao iz neposredne blizine kako se vodi politika tetrarhije. Posmatrao je i poslednji veliki progon hrišćana, koji je Dioklecijan pokrenuo posle 303. godine — što će ostaviti traga, premda još ne onakvog kakav će se kasnije pripisivati toj uspomeni. Kada je 305. Dioklecijan abdicirao, a Konstancije postao august zapada, Konstantin je dobio dozvolu da napusti istok i pridruži se ocu. Pojavio se u Britaniji upravo na vreme — sledeće, 306. godine, Konstancije je u Eboraku, današnjem Jorku, neočekivano umro. Vojska, navikla da svog cara bira sama, proglasila je za novog augusta upravo njegovog sina.

Od jednog cara među mnogima do jedinog gospodara

Tako, gotovo preko noći, postaje Konstantin jedan od igrača u sistemu koji se već raspadao. Tetrarhija je zamišljena da spreči građanski rat, ali je u praksi proizvela suprotno. Nakon Konstancijeve smrti pojavili su se istovremeno: stariji august istoka Galerije, koji je formalno bio glavni; Maksencije, sin bivšeg augusta Maksimijana, koji se proglasio carem u Rimu; sam Maksimijan, koji se vratio iz povlačenja; Licinije, kog je Galerije uzdigao da uravnoteži zapad; i Konstantin, sa svojim legijama u Britaniji i Galiji. Nije bilo prostora za sve. Carstvo je u sledećih osamnaest godina prošlo kroz seriju ratova, savezništava i izdaja koje su, jedne za drugima, uklanjale suparnike.

Konstantin je u toj igri postupao strpljivo. Prvo je učvrstio vlast u Galiji i Britaniji, vodio uspešne pohode protiv germanskih plemena duž Rajne, sticao ugled i odanost vojske. Sa Maksimijanom je sklopio savez i oženio njegovu kćer Faustu — pa će se kasnije, kada se Maksimijan okrenuo protiv njega, taj savez tragično završiti. Tek pošto je zapad učvrstio i posle dugog političkog manevrisanja, krenuo je 312. godine u Italiju, na Maksencija. Ishod je odlučen 28. oktobra te godine na Milvijskom mostu nadomak Rima — Maksencije je poražen i utopio se u Tibru, a Konstantin je ujahao u Rim kao novi gospodar zapada.

Uz bitku na Milvijskom mostu vezuje se i poznata pripovest o viđenju krsta na nebu, sa porukom o pobedi u tom znaku. Tu priču u različitim oblicima beleže dvojica hrišćanskih pisaca tog doba, Laktancije i Euzebije, ali se njihovi opisi međusobno razlikuju — jedan govori o snu, drugi o danjem znamenju — i savremena nauka prema njoj prilazi sa oprezom, kao prema dokumentu vere koliko i istorije. Šta je Konstantin tačno mislio uoči bitke nije moguće pouzdano znati. Ono što je sigurno jeste da posle Milvijskog mosta njegova politika prema hrišćanima neće više biti politika ravnodušnosti; ali to je već tema sledeće lekcije.

Posle Rima ostao je još jedan rival. Na istoku je vladao Licinije, isprva saveznik s kojim je Konstantin podelio carstvo i sklopio porodičnu vezu udajom svoje sestre Konstancije. Savez nije potrajao. Posle nekoliko godina napetosti i kraćih sukoba, došlo je 324. godine do otvorenog rata. Konstantin je pobedio Licinija prvo kod Hadrijanopolja, a zatim presudno kod Hrisopolja, preko Bosfora od današnjeg Carigrada. Licinije se predao, a kratko zatim je i pogubljen. Tog časa, prvi put posle gotovo četrdeset godina, jedan čovek je nosio titulu rimskog cara u celom svetu od Britanije do Sirije. Iz Naisa, preko Jorka i Rima, do Hrisopolja, Konstantin je stigao do vrha — i tek je sada počinjao da gradi ono po čemu će ga istorija najviše pamtiti.