Naissus i kasna antika

Ima gradova koji su važni zato što su na nekom mestu, i gradova koji su važni zato što su na ukrštanju mesta. Naissus, antički prethodnik današnjeg Niša, spadao je u ovu drugu vrstu. Ležao je tamo gde se velika dijagonalna saobraćajnica Balkana — Via Militaris, koja je vodila od Singidunuma na Dunavu do Konstantinopolja na Bosforu — sretala sa putem koji je sa Morave skretao na jug, ka Solunu i Egeju. Ko god je u kasnoj antici hteo da pomeri vojsku, poštu ili poresku građu sa zapada na istok ili sa severa na jug, prolazio je kroz Naissus. Geografija je ovaj grad odredila pre nego što su ga ljudi izgradili, i ta ista geografija odlučivala je o njegovoj sudbini sve dok je bilo carstva koje je o putevima vodilo računa.

Rimljani su Naissus zatekli kao tračko, verovatno dardansko naselje, i postepeno ga preuredili po sopstvenom obrascu posle osvajanja ovih oblasti u prvom veku nove ere. Vremenom je dobio status municipija, pravougaonu mrežu ulica, forum i bedeme. Već 269. godine, dok je carstvo prolazilo kroz takozvanu krizu trećeg veka, polje pored grada postalo je poprište jedne od najvećih bitaka tog stoleća. Car Klaudije Drugi, kasnije prozvan Gotski upravo po ovoj pobedi, razbio je tu veliku gotsku najezdu koja je sa severa prodrla duboko u balkanske provincije. Pobeda nije zaustavila nadiranje varvarskih naroda zadugo, ali je carstvu kupila nekoliko desetina godina i pokazala da Naissus nije samo putna stanica, nego i strateški oslonac.

Carska rezidencija i Medijana

U Naissusu se, prema dobroj antičkoj tradiciji, rodio Konstantin Veliki — najverovatnije oko 272. ili 273. godine, mada se tačan datum kreće u rasponu od nekoliko godina. Njegov otac, Konstancije Hlor, bio je oficir u usponu, a majka Jelena žena skromnijeg porekla; pravac koji će sin nekoliko decenija kasnije zauzeti — od provincijskog dečaka do gospodara carstva koje će prebaciti svoju prestonicu u Konstantinopolj — niko tada nije mogao da nasluti. Kada je Konstantin došao na vlast, Naissus je za njega ostao zavičajni grad i jedna od stalnih tačaka na njegovoj mapi. Boravio je u njemu više puta, izdavao odavde edikte i koristio ga kao polazište za pohode po Balkanu i protiv Gota.

Pod Konstantinom i njegovim naslednicima Naissus je dobio sve što jedna carska rezidencija tog doba zahteva: snažne bedeme, kovnicu novca koja je radila u više navrata u četvrtom veku, javne građevine i prostran prigradski kompleks vila. Najpoznatiji deo tog kompleksa je Medijana, nekoliko kilometara istočno od grada, na samom putu ka Konstantinopolju. Tu je arheologija otkrila luksuznu vilu sa peristilom, terme, žitnice i mozaike sa mitološkim prizorima — sve što priliči mestu na kojem car odseda kada prolazi ili kada želi da prezimi van vrele letnje prestonice. Konstancije Drugi, jedan od Konstantinovih sinova, takođe je boravio u Naissusu i Medijani; pisani izvori ga smeštaju tamo u nekoliko navrata sredinom četvrtog veka. Za stanovnika ovog kraja, susret sa carskom pratnjom na putu ka Medijani nije bio izuzetan događaj — bio je deo lokalnog ritma.

Sve to nestalo je brzo. Sredinom petog veka, 441. godine, Naissus su zauzeli i razorili Huni pod Atilom. Razaranje je opisano kao temeljno: bedemi su probijeni, stanovništvo pobijeno ili odvedeno, grad spaljen. Nekoliko godina kasnije, kada je vizantijska delegacija putovala ka Atilinom dvoru, sa njom je išao i istoričar Prisko, jedan od najpouzdanijih svedoka tog vremena. Prisko opisuje kako su, prolazeći kroz Naissus, zatekli grad praktično pust; obala reke i okolina bili su, prema njegovim rečima, prekriveni kostima poginulih. Slika je suzdržana, gotovo administrativna po tonu, i upravo zato deluje teško. Grad u kome je rođen Konstantin Veliki, sa kovnicom, palatom i mozaicima u Medijani, vek i po kasnije sveden je na pejzaž bez živih.

Naissus se kasnije delimično vratio u život. U šestom veku obnovio ga je car Justinijan, u sklopu šireg programa utvrđivanja balkanskih gradova; obnovljeni su bedemi, podignute crkve, vraćeno nešto vojne posade. Ipak, stara veličina nije se vratila. Justinijanov Naissus bio je provincijska tvrđava, ne carska rezidencija; mesto na karti, ne i mesto sa kojeg se kreće istorija. Avarski i slovenski pohodi krajem šestog i u sedmom veku doveli su do novih razaranja i seoba, i grad iz pisanih izvora privremeno gotovo iščezava, da bi se na istom mestu mnogo kasnije, već u srednjovekovnom kontekstu, razvio Niš pod sopstvenim, slovenskim imenom.

Današnji Niš sedi na slojevima Naissusa, ali tih slojeva nije ostalo onoliko koliko bi se na osnovu pisanih izvora moglo očekivati. Vila u Medijani je delimično iskopana i konzervirana, ostaci rimskih bedema vire ispod kasnijih utvrđenja, nekoliko ranohrišćanskih spomenika preživelo je u ovom ili onom obliku. Mnogo toga, međutim, leži pod savremenim ulicama i kućama, nepristupačno, ili je nepovratno uništeno tokom dvadeset vekova kontinuirane gradnje na istom mestu. Arheološke praznine su stvarne i pošteno ih je priznati — o tačnom rasporedu carske palate, na primer, više se zaključuje nego što se zna. Pa ipak, ono što jeste sačuvano dovoljno je da se vidi obrazac: jedan grad koji je u četvrtom veku držao raskrsnicu carstva, pa je u petom postao opomena, a u dvadeset prvom još uvek živi — samo pod drugim imenom i na drugim temeljima.