Konstantin i hrišćanstvo

Početkom četvrtog veka hrišćanstvo je u Rimskom carstvu još uvek bilo manjinska, mestimično progonjena vera. Pola veka kasnije ono je vera dvora i carevog izbora, sa saborima koje saziva sam vladar i sa crkvenom organizacijom koja se sve više oslanja na državu. Između te dve slike stoji jedan čovek — Konstantin, rođen u Naisu na tlu današnje Srbije. Ova lekcija pažljivo prati šta je on tu zaista uradio, šta nije, i šta od kasnijih priča pripada predanju a šta istoriji.

Da bi se razumeo preokret, treba se prisetiti polazne tačke. Hrišćanstvo se u Carstvu javilo tri veka ranije, kao mala jevrejska sekta u istočnim provincijama, i postepeno se proširilo gradovima carstva — naročito među zanatlijama, slugama i ženama, ali i među dobrostojećim porodicama. Rimska država ga je dugo tolerisala s nepoverenjem; povremeno bi ga progonila. Poslednji veliki progon vodio je upravo car Dioklecijan, samo desetak godina pre nego što je Konstantin osvojio Rim. Crkve su rušene, knjige spaljivane, vernici proganjani. Bilo je to najopasnije vreme za tu zajednicu — i, kako se ispostavilo, poslednje.

Konstantin je u to vreme dolazio iz porodice koja je hrišćanstvu bila znatno blagonaklonija nego većina ondašnje rimske aristokratije. Njegova majka Jelena postala je, prema Euzebiju, hrišćanka tek pod sinovljevim uticajem, posle 312. godine; otac Konstancije, iako paganin, nije imao srca za progone i u svom delu carstva ih je primenjivao samo formalno. Sam Konstantin, dok je gradio svoj politički put, hrišćanstvo nije isticao — ali ga nije ni gonio. Već to je bilo neuobičajeno za rimsku politiku tog doba.

Velika prekretnica vezuje se za bitku na Milvijskom mostu kod Rima, u jesen 312. godine. Hrišćanska tradicija beleži da je Konstantin pred bitku imao viđenje krsta na nebu, sa porukom da će u tom znaku pobediti, i da je svojim vojnicima dao da na štitove urežu hrišćanski znak. O viđenju postoji više različitih, ne sasvim usaglašenih opisa, pa istoričari mu prilaze sa dužnim oprezom. Ono što je sigurno jeste da je bitka dobijena, Maksencije pobeđen, a da je Konstantin posle Rima krenuo u politiku koja se ne može protumačiti drugačije nego kao otvorena naklonost hrišćanima.

Milanski edikt i Nikejski sabor

Već naredne, 313. godine, u Milanu, Konstantin i njegov tadašnji saveznik na istoku, Licinije, dogovorili su nešto što će kasnije biti nazvano Milanskim ediktom. Reč „edikt” ovde treba shvatiti široko, kao niz odluka i pisama, a ne kao jedan dokument sa pečatom. Suština je bila jasna: progoni se prekidaju, hrišćani dobijaju slobodu veroispovesti, oduzeta im se imovina vraća. To još nije bilo proglašenje hrišćanstva za državnu veru — pagani su i dalje slobodni — ali je bilo zakonsko izjednačavanje na koje hrišćani nisu bili navikli. Iz progonjene zajednice oni preko noći postaju zajednica pod carevom zaštitom.

Konstantin nije stao na zakonu. Sve više se ponašao kao zaštitnik crkve — vraćao joj je imovinu, gradio bazilike, oslobađao sveštenstvo od nekih poreza, sazivao crkvene skupove kad bi sporovi unutar crkve pretili da uznemire mir u carstvu. Najpoznatiji takav skup je Prvi vaseljenski sabor u Nikeji 325. godine. Pozvao ga je sam Konstantin, da bi se okončao spor oko prirode Hristove ličnosti — pitanje koje je delilo crkvene zajednice istoka, naročito u Aleksandriji. Iz sabora je izašao tekst veroispovesti poznat kao Nikejski simvol vere, koji, dopunjen 381. u Carigradu, i danas ostaje temelj hrišćanskog učenja. Da je svetski sabor uopšte mogao da se sastane, i da je njegov ishod imao snagu, dugovalo se direktno Konstantinovoj reči — i tu se vidi koliko su država i crkva u tom trenutku počele da se isprepleću.

Treba odmah razjasniti i jedan čest nesporazum. Konstantin nije proglasio hrišćanstvo za jedinu, državnu veru. Tako daleko nije išao. On sam kršten je tek na samrtnom času, godine 337, što je u njegovo vreme i bilo uobičajeno: krštenje se ostavljalo za kraj života, da bi grehovi koji bi mu prethodili bili oprošteni. Većinu vladavine on je formalno bio i car-paganin, koji je istovremeno gradio crkve i obavljao stare rimske svečanosti; koliko je rano i koliko iskreno on sam postao hrišćanin, istoričari se ni danas ne slažu. Hrišćanstvo će biti proglašeno državnom verom tek nešto manje od pola veka kasnije, pod carem Teodosijem. Ali bez Konstantina to ne bi bilo moguće.

Zašto je sve ovo važno za priču koja tek treba da stigne do prvih srpskih kneževina? Zato što balkanski svet u koji će se Sloveni doseliti više neće biti pagansko Rimsko carstvo — biće hrišćansko. Crkva s ovog dela carstva, sa katedralnim sedištima u Sirmijumu, Naisu i Konstantinopolju, sa redovima episkopa, manastirima i bogoslužjem na latinskom i grčkom jeziku, biće presudna sila koja će tu zatečenom slovenskom svetu dati novu meru života — i, kasnije, pismo. Ovaj preokret koji počinje sa Konstantinom zato nije samo rimska tema; on je prvi korak ka svetu u kome će se, mnogo vekova kasnije, naći i prva srpska crkva i prva srpska država. A da je on rođen u Naisu, srpska istorijska svest nije zaboravila.