Narodna pesma i predanje

Kada je srednjovekovna srpska država nestala, sa njom je nestala i ona uska, ali stalna nit pisane reči koju su do tada vodili dvorovi, kancelarije i manastirski skriptoriji. Knjiga i povelja sklonile su se u tišinu nekoliko velikih manastira ili otišle u izgnanstvo. Veliki deo naroda ostao je bez pisane prošlosti — ali nije ostao bez prošlosti. U tom procepu, između pada države i dolaska novih, čisto crkvenih i seoskih okvira života, pojavila se i ojačala druga ustanova pamćenja: epska narodna pesma, pevana uz gusle. Nije ona tada nastala — njeni koreni sežu dublje — ali je tek u vekovima posle pada postala glavni način na koji je narod pamtio ko je bio, šta je izgubio i šta vredi da se prenese unucima.

Gusle su jednostavan instrument: drvena zdela presvučena kožom, jedna struna od konjske dlake, luk koji se prevlači preko nje. Zvuk je hrapav, jednoličan, više potpora glasu nego muzika u modernom smislu. Upravo zato je guslar mogao satima da peva, a slušaoci da prate priču. Pesma je obično bila u desetercu — stihu od deset slogova sa stalnim presekom posle četvrtog — i taj stih je toliko snažno ušao u srpski jezik da i danas zvuči prirodno. Guslar je u selu, na sastanku ili u hanu imao mesto koje se poštovalo: nije bio samo zabavljač, već čovek koji čuva ono što se ne sme zaboraviti.

Sadržaj te poezije obično se deli na tri velike celine. Najstariji sloj čine pesme o Nemanjićima — o Stefanu, Dušanu, Milutinu — i naročito o Svetom Savi, koji u narodnoj mašti postaje gotovo bajkoviti junak: leči ljude i stoku, obmanjuje đavola, deli zemlju i pamet, krsti običaje. Tu su i pesme o kraljicama, princezama, o osnivanju zadužbina. Reč je o pesmama koje je narod pevao gledajući unazad, prema vremenu sopstvene države, sa osećanjem da je nekada postojao svet koji je vredeo i koji se ne sme prepustiti zaboravu.

Kosovski i pokosovski ciklus

Drugi i najpoznatiji sloj jeste kosovski ciklus — pesme okupljene oko bitke iz 1389. i oko ljudi koje je ona iznela na površinu. Tu je knez Lazar koji bira „carstvo nebesko” umesto zemaljskog; Miloš Obilić, koji ulazi u sultanov šator i ubija Murata; Vuk Branković, u predanju označen kao izdajnik — premda istorija, kako smo videli ranije u kursu, to zapravo ne potvrđuje; kneginja Milica, koja ostaje sa kćerima nad ubijenim mužem. Ciklus se gradio decenijama i vekovima, slojevito, sa različitim verzijama u različitim krajevima. U njemu je manje stroge istorijske tačnosti nego moralnog poretka: ko je dostojanstven, ko se predaje, ko izdaje, ko se žrtvuje. Upravo je taj moralni okvir učinio Kosovo trajnim središtem srpskog samorazumevanja, više od svakog datuma i bilo koje vojne brojke.

Treći sloj, pokosovski, okreće se prema životu pod tuđom vlašću. Njegov najveći junak je Kraljević Marko — istorijski Marko Mrnjavčević, vladar male oblasti na jugu, osmanski vazal, koji je u stvarnosti poginuo boreći se na turskoj strani 1395. U pesmi je on, međutim, postao oličenje snage i lukavstva potlačenog naroda: jaše Šarca, nosi šestoper, izlazi na megdane, brani slabe, prkosi caru kome je inače dužan. Sačuvane su desetine, a u svim zbirkama zajedno i stotine pesama o njemu, i one čine zasebnu malu epopeju. Uz Marka, u pokosovskom sloju nalaze se i pesme o drugim junacima koji se odupiru Turcima, o porodičnim sudbinama, o seobama. Hajdučke i uskočke pesme, vezane za otporne čete na osmansko-habzburškoj granici, čine kasniji nastavak iste tradicije, i njima ćemo se vratiti.

Tradicija se prenosila od pevača do pevača, na sastancima, slavama, svadbama, na pijacama i hodočašćima, u domovima gde se gost dočekivao dugo i pažljivo. Svaki guslar bio je istovremeno i prenosilac i tvorac: osnovne priče bile su stabilne, ali su se reči, slike i pojedinosti menjale, dograđivale, slušaocu prilagođavale. Otuda i otvoreno priznanje koje moramo dati: narodna pesma nije pouzdan istorijski izvor u strogom smislu. Neke pesme koje izgledaju srednjovekovne zapravo su jasno kasnije, nastale o davnim događajima. Druge čuvaju iznenađujuće stara jezgra. Ono što su pouzdano čuvale jeste osećanje sveta — meru dostojanstva, gorčinu poraza, sećanje na to da je jednom postojala sopstvena država i da je njen pad bio nešto što se mora podneti, ali ne i zaboraviti.

Sve to bi ostalo u sećanju samo onih koji su slušali, da nije bilo onoga što se dogodilo mnogo kasnije, početkom 19. veka. Tada je Vuk Stefanović Karadžić, sin seljačke porodice iz Tršića, doseljene iz Drobnjaka, i jezikoslovac samouk, počeo da beleži pesme od guslara koje je sretao po Srbiji, Hercegovini i Vojvodini, da ih objavljuje i da šalje u Evropu. Njegove zbirke, od „Pjesnarice” 1814. do višetomnih „Srpskih narodnih pjesama” (od 1823), otkrile su evropskim učenjacima — od Getea do Jakoba Grima — postojanje žive epske tradicije srpskih seljaka. Bez Vukovog truda, dobar deo te poezije bio bi izgubljen kada je 20. vek potisnuo živo usmeno stvaranje.

Mereno hladno, narodna pesma je, uz crkvu i manastire, druga velika ustanova srpskog opstanka u vekovima bez države. Manastir je čuvao liturgiju, ikonu, žitije, povelju, hronološku svest. Pesma je čuvala lice, osećanje, sliku junaka i izdajnika, meru dobra i zla. Kada se kasnije, u 19. veku, gradila ideja moderne srpske nacije, gradila se sa oba ova materijala u rukama — i sa starim manastirskim rukopisom i sa deseteračkom pesmom koja je još uvek tinjala uz gusle po brdima. Otuda i razlog da se danas, gledajući unazad na 15. vek, narodna pesma ne shvati kao puka zabava preživelih, nego kao tihi, dugotrajni rad jedne kulture koja je odbila da o sebi prestane da govori.