Islamizacija i verski život

Kada se danas govori o „turskim vekovima”, lako se zaboravi koliko je verska slika osmanskog Balkana bila šarena i koliko je neravnomerno tekao proces koji istoričari nazivaju islamizacijom. Nijedna naredba sa Porte nije pretvorila hrišćanske oblasti u muslimanske preko noći; nijedan kraj nije ostao potpuno netaknut. Između jednog i drugog kraja krilo se mnogo strpljivih, ponekad i bolnih ljudskih odluka, donošenih u sasvim svakodnevnim okolnostima — zbog poreza, službe, braka, položaja dece, ili, ređe, zbog iskrenog verskog ubeđenja.

Mapa prelaska u islam nije bila ravnomerna. U srednjim srpskim zemljama — u Šumadiji, u dolinama Morave, u zapadnoj Srbiji — udeo onih koji su prešli u islam ostao je razmerno nizak. Pravoslavna većina je opstala, sela su zadržala svoje sveštenike i svoje slave, a osmanski sloj bio je uglavnom gradski i upravni. U Bosni je slika bila bitno drugačija: do 18. veka procene govore da je između trećine i polovine stanovništva bilo muslimansko. Razloga je više i istorijska struka ih i danas pomera — slabost srednjovekovne Crkve bosanske, posebni posedovni odnosi nakon osmanskog osvajanja, položaj Bosne kao granične oblasti. U Albaniji su prelasci takođe bili obimni, naročito od 17. veka. Severni srpski krajevi, naprotiv, ostali su prvenstveno pravoslavni.

Zašto je neko menjao veru? Najčešće zbog niza vrlo praktičnih razloga koji su se nadovezivali jedan na drugi. Muslimani su plaćali manji porez i bili su pošteđeni glavarine — džizje. Pravni položaj im je bio povoljniji: u sporu pred kadijom svedočenje muslimana težilo je više. Otvarala su se vrata osmanskoj službi, vojnoj i upravnoj, i sa njima karijere kakve hrišćaninu nisu bile dostupne. U porodicama je islam mogao da znači zaštitu od danka u krvi — devširme — i bolji izgled za potomstvo. Bilo je i iskrenih obraćenja, i pritiska lokalnih moćnika, i tihog kućnog uticaja kada se neko u kući poturčio pa za sobom postepeno povukao i ostale. Otvorena sila kao državna politika bila je ređa nego što se ponekad misli, ali nije bila nepoznata u pojedinim epizodama, naročito posle ratova i pobuna.

Oni koji su prelazili obično su uzimali tursko ili bošnjačko-muslimansko ime, ulazili u muslimansku versku zajednicu — milet — i sa njom u njen pravni i obredni krug. Ali jezik kuće, pesme, običaji oko rođenja i smrti često su ostajali slovenski. U mnogim porodicama nove i stare navike živele su naporedo decenijama, ponekad i duže. Komšijska veza između muslimana i hrišćana u istom selu znala je biti sasvim mirna; pomagalo se oko žetve, čuvao tuđi imetak, pozivalo na svadbe. Ipak, ispod te svakodnevice stajala je nejednakost zimijskog statusa — pravoslavni i katolici bili su „štićeni”, ali drugorazredni podanici — i ona se osećala u sudu, u odeći, u zabranama oko zvona i nove gradnje crkava.

Pravoslavna postojanost

Glavna srpska priča iz ovih vekova ipak je priča o opstanku pravoslavne crkve. Liturgija se služila na slovenskom jeziku, kalendar i sveti dani su tekli kao i pre, manastiri su nastavljali svoj dnevni red molitve i rada. Sveštenstvo je u selima često bilo i jedina pismena osoba, i moralni autoritet, i posrednik prema vlasti. Posle obnove Pećke patrijaršije 1557. godine srpska crkva je ponovo dobila sopstvenu organizaciju, sopstvene episkope i sopstvenu pravnu zaštitu unutar osmanskog sistema. Bez te crkvene mreže nemoguće je razumeti kako je narod prošao kroz tri veka tuđe vlasti, a da je zadržao zajednički jezik, zajedničke svetitelje i zajedničko sećanje na sopstvene vladare.

Narodna pobožnost bila je živa, a često i sinkretička. Uz sveti krst i ikonu opstajali su stariji slojevi: krsna slava sa korenima koji sežu daleko pre hrišćanstva, obredi oko žetve i kiše, vidanje bolesti uz molitvu i travu, verovanje u znamenja. Hodočašća su bila redovan deo godišnjeg kalendara — silazilo se u Pećku patrijaršiju, u Dečane, u Studenicu, u manje mesne svetinje za koje se znalo da „pomažu”. Te tihe, ponavljane radnje držale su zajednicu na okupu jednako koliko i zvanične službe.

Verska slika bila je još složenija. U rudarskim varošima i u Bosni postojale su male katoličke zajednice — dubrovački trgovci, hrvatski rudari, albanski katolici — pod franjevačkom brigom i u sopstvenom miletu. Posle 1492. u osmanske gradove, među njima u Beograd, Sarajevo i Skoplje, doselili su se sefardski Jevreji proterani iz Španije; i oni su imali svoju zajednicu, svoju sinagogu i svoje rabine. Romske grupe živele su raštrkano, delom muslimanske, delom hrišćanske vere, najčešće na margini i jednog i drugog sveta.

Pošteno je islam u ovim vekovima posmatrati kao stvarnu versku tradiciju koja je na Balkanu dobila svoje džamije, svoje učene ljude i svoje vernike, a ne samo kao tuđu pretnju. Oni koji su prelazili nisu bili izdajnici po automatizmu; bili su ljudi koji su u teškim prilikama birali ono što im se činilo manjim zlom ili većom prilikom. Ali središnja srpska linija ovog razdoblja jeste opstanak pravoslavlja — jezika bogosluženja, crkvenog kalendara i sveštenstva — kao kičme identiteta koji će, kada za to dođe vreme, postati osnova novog narodnog buđenja.