Knez Mihailo — prva vladavina

Kada je u junu 1839. Miloš Obrenović, posle dugog rvanja sa Sovjetom i sa hatišerifom koji mu je oduzeo gotovo svu ličnu vlast, najzad abdicirao i napustio Srbiju, presto je formalno prešao na njegovog starijeg sina Milana. Milan je već tada bio teško bolestan i umro je posle samo nekoliko nedelja vladavine, koju nikada zapravo nije ni preuzeo. Tako je u jesen iste godine knežev presto pao na drugog Miloševog sina — sedamnaestogodišnjeg Mihaila, rođenog 1823. u Kragujevcu. Bio je to nagao i tih dolazak na vlast jednog dečaka koji još uvek nije imao ni navršene osamnaeste, a već je nasledio državu u jeku ustavnog spora.

Mihailo je u mnogo čemu bio suprotnost ocu. Dok je Miloš bio nepismen, lukav i tvrd kao kremen, mlađi sin je deo školovanja proveo u Habzburškoj monarhiji, govorio strane jezike, čitao, držao se gospodski. U Beograd je dolazio kao mlad čovek evropskog kova — odmeren, kulturan, sklon redu. Ono što mu je nedostajalo bilo je upravo ono što je Miloš imao u izobilju: politička veština, osećaj za odnos snaga u zemlji i strpljenje da se sa neprijateljem prvo živi, pa tek onda obračunava. Nasleđe koje mu je palo u krilo nije bilo zahvalno. Tursko-ustavni okvir hatišerifa iz 1838. namerno je oslabio kneza i ojačao Sovjet od sedamnaest doživotnih članova, koje knez nije mogao da smenjuje po svojoj volji.

U tom Sovjetu odlučujuću reč imala je grupa prvaka koja će uskoro dobiti ime ustavobranitelji — branioci „ustava”, to jest upravo tog hatišerifa. Njihov vođa bio je Toma Vučić Perišić, čovek iz ustaničkog naraštaja, lukav, hrabar i bez obzira, sa velikim uticajem u narodu i u vojsci. Uz njega je stajao Avram Petronijević, suzdržaniji i veštiji u pregovorima sa Portom. Njih dvojica i njihovi pristalice nisu na Mihaila gledali kao na samostalnog vladara, nego kao na maloletnog Miloševog sina koji bi trebalo da carstvuje, ali ne i da vlada. Knez je, sa svoje strane, brzo pokazao da to nema nameru da prihvati.

Sukob sa Sovjetom

Mihailo je krenuo putem koji je u datim okolnostima bio rizičan: pokušao je da vlada nezavisnije od Sovjeta, koristeći metode koje je dobro poznavao iz očevog stila — ličnu vlast, neformalne ljude oko sebe, pritisak na one koji se ne pokoravaju. Doveo je u zemlju oca Miloša na kratko, pokušao da na ključna mesta dovede svoje pristalice, slao poverljive ljude da osmotre raspoloženje u nahijama. Sovjet je odgovarao otporom, žalbama Porti i predstavkama u kojima je sebe prikazivao kao branioca ustavnog poretka, a kneza kao mladića koji srlja u samovolju. Spor se vukao više od dve godine, ulazio u sitnice administracije, prelivao se u svađe oko činovničkih postavljenja i oko upravljanja prihodima.

Krajem leta 1842. stvari su se izvile iz okvira pregovora. Vučić je, pošto je pripremio teren, podigao oružanu bunu — u izvorima poznatu kao Vučićeva buna, sa središtem oko Vragolova i sa okupljanjem prvaka među kojima se ističe Toplo Đorđević. Naoružana opozicija krenula je prema Topčideru i Beogradu. Mihailo je pokušao da prikupi snage, ali se brzo pokazalo da podrške u zemlji nema dovoljno: ustavobranitelji su imali na svojoj strani veći deo prvaka, deo vojske i, što je bilo presudno, naklonost Porte koja u mladom knezu nije videla pouzdanog sagovornika. Krajem avgusta 1842. Mihailo je, pod pritiskom i sa svešću da otpor više nema smisla, abdicirao i napustio Srbiju. Otišao je u izgnanstvo, koje će potrajati gotovo dve decenije.

Pošteno gledano, prva Mihailova vladavina ostaje primer kako mlad, reformistički nastrojen vladar može pogrešno pročitati raspored snaga oko sebe. Pokušao je da uvede lični autoritet u sistem koji se upravo bio okrenuo ka oligarhiji prvaka i koji je tu oligarhiju pravno učvrstio hatišerifom. Nije bio ni nasilan ni naročito surov vladar — pre svega je bio nestrpljiv i preocenio sopstvenu snagu. Sa druge strane, ne treba romantizovati ni njegove protivnike: ustavobranitelji oko Vučića i Petronijevića branili su, doduše, oblik zakonitog poretka, ali su istovremeno štitili i sopstveni stalež i sopstvene poslove. Sukob nije bio sukob načela protiv samovolje, već dva razumevanja kneževske vlasti — i u tom prvom krugu samovlast je izgubila.

Mihailo će se u Srbiju vratiti tek 1860. godine, kao zreo čovek koji je u međuvremenu video pola Evrope, izbliza pratio kako se vode druge male države i naučio koliko košta nestrpljenje. Druga vladavina biće drugačija — promišljenija, opreznija u sukobima, jasnija u ciljevima. Ali ono što se 1842. dogodilo u Vragolovima i Topčideru ostalo je u njegovom pamćenju kao prva, skupo plaćena lekcija: knez u Srbiji devetnaestog veka ne može vladati protiv prvaka samo zato što ima titulu i očevo ime.