Ustavobranitelji dolaze na vlast

Kada je u jesen 1842. knez Mihailo Obrenović pod pritiskom napustio Srbiju i preko Save prešao u Austriju, u Beogradu nije ostao prazan presto, nego prazna ideja o tome šta je srpska vlast. Miloševa Srbija bila je vlast jednog čoveka — patrijarhalna, lična, neposredna; država se vodila iz Topčidera kao da je posed. Sada je ta vlast pala dvaput za nekoliko godina, i očima i pristalica i protivnika postalo je jasno da neka druga grupa, manje vidljiva ali već dobro umrežena, čeka iza dvora. Ta grupa će sebe nazvati ustavobraniteljima.

Ime je odabrano pažljivo. Ustava u modernom smislu Srbija tada nije imala, ali je 1838. od sultana dobila takozvani „turski ustav” — hatišerif kojim su određene granice kneževe vlasti, ustanovljen Sovjet kao kolektivno telo, i utvrđena pravila po kojima činovnici nisu mogli biti otpušteni po vladarevoj volji. Za one koji su se u prethodnoj deceniji sukobljavali sa Milošem, hatišerif je bio prvi pravni štit. Braniti ga značilo je braniti sebe, ali i braniti načelo da država nije imanje. Otud ime: ustavobranitelji.

Sastav grupe bio je šarolikiji nego što kasnije slike obično pokazuju. Jezgro su činili viši činovnici izrasli u Miloševoj administraciji koji su se postepeno okrenuli protiv njega, deo stare vojvodske elite iz Drugog ustanka, trgovci koji su tražili pravnu sigurnost za svoj kapital, i mlađi ljudi školovani u Habzburškoj monarhiji ili u Rusiji — prvi srpski činovnici koji su o državi mislili rečnikom evropske birokratije. Među vođama su se izdvajala četiri imena. Toma Vučić Perišić, čovek vojničkog porekla iz Tršića, bio je narodni tribun i ruka koja je u presudnim trenucima okupljala oružanu pratnju. Avram Petronijević, iskusan diplomata i dugogodišnji ministar, bio je politički mozak grupe i njena veza sa Portom. Stojan Simić, bogati trgovac i predsednik Sovjeta, davao je pokretu pečat staloženosti. A nad svima, kao novi simbolični vrh, stajao je Aleksandar Karađorđević, sin vožda Karađorđa, do tada čovek bez velike političke biografije, ali sa imenom koje je za suparničku dinastiju značilo sve.

Septembra 1842, posle Mihailovog odlaska, Sovjet je izabrao Aleksandra Karađorđevića za kneza. Time se rivalska dinastija prvi put popela na presto, i to je bio događaj čiji se značaj tada nije do kraja sagledao. Dve velike srpske kuće, koje su iz dva ustanka izašle kao suparnici, sada su se otvoreno smenjivale na čelu države, i unutrašnji život Srbije narednih decenija biće u velikoj meri određen tom dinastičkom dvojnošću. Spolja, izbor je morao biti potvrđen — i Carigrad i Petrograd su imali svoju reč. Posle više meseci pregovora, pritisaka i jednog dodatnog izbora, ruska saglasnost je 1843. data, a Aleksandar je sa novim, slabijim ovlašćenjima ostao na prestolu.

Šta su ustavobranitelji u stvari hteli

Njihova ideologija, koliko se uopšte može govoriti o ideologiji jedne tako mešovite grupe, počivala je na nekoliko jednostavnih načela. Vlast kneza mora biti ograničena pravilima, a ne ćudi. Sovjet i ministri moraju biti stvarni, a ne savetodavni paravan. Zakoni moraju važiti i za vladara. Administracija mora biti šira, obučenija i plaćena iz državne kase, a ne iz milosti dvora. Spoljnopolitički, oslonac ne sme biti samo na Rusiju — Austrija je suviše blizu da bi se zanemarivala, a Porta je formalno još uvek suveren. Bila je to, na svoj način, prva srpska politička škola koja je o državi razmišljala kao o instituciji, a ne kao o porodičnom poslu.

Treba ipak pošteno reći ono što kasnije idealizacije često prećutkuju. Ustavobranitelji nisu bili liberali u modernom smislu. Nisu tražili narodno predstavništvo, nisu zazivali ustav koji bi donela skupština, nisu verovali u javnu kritiku vlasti. Bili su, najtačnije rečeno, oligarhija činovnika i prvaka koja je ličnu autokratiju jednog vladara zamenila kolektivnom autokratijom uskog kruga. Sovjet je u njihovo vreme često bio jači od kneza, ali je narod od Sovjeta bio dalji nego što je bio od Miloša. Skupština se sazivala retko i sa unapred pripremljenim ishodom. Sloboda štampe nije postojala. Politički protivnici, naročito obrenovićevci po unutrašnjosti, znali su za pritisak, premeštaje i progone.

Pa ipak, ono što je ova grupa ostavila iza sebe bilo je trajno. U narednim godinama proširiće se činovnički aparat, uvesti redovan budžet, ustanoviti Liceum kao klica buduće više škole, pojaviti se prve ozbiljne novine, i — što je verovatno najvažnije — 1844. biti donet Građanski zakonik, prvi moderni kodifikovani građanski zakon na Balkanu. Srbija će u tim godinama prestati da bude jedna velika seoska kneževina sa dvorom u Topčideru i početi da liči na malu evropsku državu sa kancelarijama, pisarima, registrima i pečatima. To što su sve to radili ljudi kojima je bliža bila reč „red” nego reč „sloboda” deo je istine — ali deo iste istine je i to da bez tog reda kasnija sloboda nije imala na šta da se osloni. Jesen 1842. u tom smislu nije samo dinastička smena. Ona je tačka u kojoj srpska država tiho odlučuje da ubuduće, ma kojeg da imena nosi vladar, mora postojati nešto čvršće od njegove volje.