Vidovdanski ustav

Posle proglašenja ujedinjenja 1. decembra 1918. godine, nova država Srba, Hrvata i Slovenaca dve i po godine je živela bez ustava. Vladalo se privremenim sporazumima, ukazima regenta Aleksandra i vladama koje su nicale i padale brzo. Privremeno narodno predstavništvo, sastavljeno od poslanika ranijih parlamenata Srbije, Crne Gore i jugoslovenskih delova Austrougarske, držalo je državu u stanju koje niko nije smatrao trajnim. Centralno pitanje — kako će tačno biti uređena zajednica naroda koji su do juče pripadali različitim carstvima — odlagalo se sve dok izbori za ustavotvornu skupštinu nisu zakazani za 28. novembar 1920. godine.

Birano je 419 poslanika. Rezultati su pokazali zemlju u kojoj nije bilo nijedne stranke s ubedljivom većinom, ali se već naziralo nekoliko jakih blokova. Demokratska stranka Ljube Davidovića i Svetozara Pribićevića — okupljena oko ideje jedinstvene jugoslovenske nacije i čvrste države — izašla je kao najveća snaga. Odmah za njom je Pašićeva Radikalna stranka, oslonjena pre svega na Srbiju i takođe sklona centralizmu, ali sa nešto opreznijim odnosom prema „jugoslovenstvu“ kao zameni za nacionalne identitete. Treća velika sila bila je Hrvatska republikanska seljačka stranka Stjepana Radića, sa pedesetak mandata; ona je odbila da uđe u skupštinu, proklamovala je hrvatsku republiku i tako se sama isključila iz najvažnije rasprave. Komunistička partija osvojila je 58 mandata i pokazala da postoji i radikalna leva alternativa, ali će već 1921. godine, posle takozvane Obznane, biti politički zabranjena.

Prvih meseci 1921. godine u Beogradu su tekli iscrpljujući pregovori. Tri pitanja su se vraćala na sto i sva tri su bila duboko sporna. Prvo: da li nova država treba da bude centralizovana, sa jednom prestonicom i jednim parlamentom koji odlučuje o svemu, ili federacija u kojoj istorijske celine zadržavaju vidljivu samostalnost. Drugo: monarhija ili republika, dakle Karađorđevići na čelu ili izborni predsednik. Treće: kakva će biti prava nesrpskih naroda — Hrvata, Slovenaca, Makedonaca, muslimana u Bosni — i da li će se uopšte priznati kao posebni narodi ili će biti uklopljeni u jedinstvenu jugoslovensku naciju.

Vidovdan 1921.

Linija koju su povukli Pašić i Pribićević — premda iz različitih pobuda — pobedila je. Ona je glasila: monarhija pod Karađorđevićima, jedinstven parlament u Beogradu, ime „Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca“ sa shvatanjem da su to „tri plemena jednog naroda“, administrativna podela na oblasti koje neće poklapati istorijske granice Hrvatske, Slavonije, Vojvodine ili Bosne, jezik „srpsko-hrvatsko-slovenački“, ravnopravnost ćirilice i latinice. Hrvati i Slovenci koji su tražili federaciju bili su mnogobrojni, ali politički podeljeni; bez Radićevog HSS-a, koji je sedeo van skupštine, nije se mogla sklopiti većina za drukčiji model.

Glasanje je održano 28. juna 1921. godine, na Vidovdan — datum koji je u srpskoj svesti već nosio težinu Kosovskog boja i Sarajevskog atentata, pa otuda i ime ustava. Od 419 poslanika, 223 je glasalo za, 35 protiv, 161 je bilo odsutno ili je bojkotovalo. Ustav je tako prošao prostom većinom prisutnih. Krfska deklaracija iz 1917. godine predviđala je upravo taj prag, ali su kritičari odmah, pa i posle, tvrdili da akt takvog značaja zahteva širu legitimnost — saglasnost koja bi obuhvatila i one koji su odbili da glasaju. Spor o tome da li je Vidovdanski ustav bio pravno besprekoran, a politički nedovoljno utemeljen, traje među istoričarima do danas.

Sam tekst doneo je centralizovanu ustavnu monarhiju. Karađorđevići su potvrđeni kao vladarska kuća. Narodna skupština u Beogradu bila je jedini zakonodavni dom. Zemlja je podeljena na oblasti shvaćene kao administrativne, a ne istorijske jedinice — što je trebalo da spreči svako buduće pozivanje na stare državne tradicije Hrvatske ili drugih oblasti. Državna vera nije proglašena, ali su sva tri „plemena“ navedena kao deo jednog naroda; jezik je definisan kao trojni, a oba pisma izjednačena. Time je ustav istovremeno priznao različitost i pokušao je da je nadvije jedinstvenim okvirom.

Reakcije su odmah pokazale slabost tog rešenja. U Hrvatskoj je dan Vidovdana primljen kao dan poraza federalne ideje. Stjepan Radić, koji je već bio van skupštine, prešao je u dugu izolaciju; njegov HSS bojkotovaće centralni politički život godinama, i tek će ga ulazak u koaliciju 1925. godine privremeno otvoriti. Slovenci su ostali podeljeni — deo katoličkih političara prihvatio je centralizam kao manji rizik, dok je drugi deo zadržao nepoverenje. Srpske centralističke stranke slavile su pobedu, ali i one su brzo počele da osećaju koliko je teško vladati zemljom koja jedan deo svojih građana doživljava kao stalno nepristajuće.

Vidovdanski ustav je naredne decenije bio okvir u kome je živela Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca. On nije sam po sebi izazvao raspad zajedničke države — ali je postavio osnove sukoba koji će kulminirati 1928. godine u krvavom incidentu u skupštini i potom u kraljevoj diktaturi 1929. godine. Vredi ga gledati bez naknadne mudrosti: centralistički i federalistički model nisu bili „srpski“ naspram „hrvatskog“ plana, nego dve realne političke pozicije sa različitim logikama. Centralisti su verovali da samo jaka, jedinstvena država može da odbrani novu zajednicu od pritisaka i da postepeno stvori naciju iz tri „plemena“. Federalisti su verovali da samo zajednica koja u sebi prizna istorijske celine može na duge staze biti stabilna. Vidovdan 1921. godine doneo je prvu od te dve logike kao zakon — i sa njom prvi veliki unutrašnji rascep nove jugoslovenske države.