Ubistvo kralja Aleksandra

U utorak, 9. oktobra 1934. godine, malo posle četiri sata po podne, jugoslovenski kralj Aleksandar Karađorđević iskrcao se sa razarača „Dubrovnik” u marseljskoj luci. Dolazio je u zvaničnu posetu Francuskoj, glavnom savezniku Jugoslavije u sistemu Male Antante i u širem francuskom bezbednosnom poretku na istoku Evrope. Trebalo je da iz Marseja vozom otputuje u Pariz, na razgovore o tome kako da se Italija i revizionistička Mađarska drže pod kontrolom. Manje od pola sata kasnije, kralj je bio mrtav, ubijen na otvorenim ulicama francuskog grada, pred očima novinskih fotografa i, što je za to vreme bilo nešto sasvim novo, pred filmskom kamerom.

Pored kralja u otvorenom automobilu „Delaž” sedeo je francuski ministar inostranih poslova Luj Bartu, jedan od glavnih graditelja francuske antinacističke politike te godine. Kolona se sporo kretala niz bulevar La Kanebijer, kroz gusti špalir publike i slabo obezbeđenu pratnju francuske policije. Iz mase je iskočio krupan čovek u tamnom mantilu, popeo se na papučicu automobila i, sa razdaljine od pola metra, opalio iz pištolja u kralja. Aleksandar je bio pogođen u predeo grudi i u trbuh i izdahnuo je u kolima, pre nego što su stigla do prefekture. Bartu je odveden u bolnicu sa ranom u ruci, ali je usled spore intervencije i izgubljene krvi umro nekoliko sati kasnije. Dugo je ostalo otvoreno pitanje koje opisuju i današnji istoričari: da li je francuskog ministra pogodio metak atentatora ili slučajni rafal francuske policije, ispaljen u opštoj zbrci pre nego što je napadač oboren. Ta nedoumica nikada nije do kraja razrešena i treba je tako i predstaviti.

Atentator je na licu mesta isečen sabljom konjičkog oficira i dotučen udarcima razjarene gomile, pa je umro u toku noći a da nije rekao ni reč. Tek su istraga i dokumenti pronađeni uz telo otkrili da je reč o Vladu Černozemskom, Bugarinu makedonskog porekla, čije je pravo ime bilo Velički Veličko Kerin. Bio je profesionalni egzekutor bugarske Unutrašnje makedonske revolucionarne organizacije — VMRO — sa nekoliko ranijih političkih ubistava iza sebe. U Marsej nije došao sam: u Francuskoj je već nedeljama bila razmeštena rezervna grupa hrvatskih ustaških atentatora, doputovala iz Mađarske preko Švajcarske. Da je Černozemski promašio, oni su trebali da deluju duž rute kraljevog voza ka Parizu.

Ko je naručio atentat

Iza ubistva u Marseju stajao je savez dva pokreta i dve države. Ustaški pokret Ante Pavelića, osnovan 1929. nakon uvođenja šestojanuarske diktature, već nekoliko godina je radio iz emigracije, najviše iz fašističke Italije, gde je u logorima oko Brešije i na Liparskim ostrvima obučavao naoružane grupe. Pavelić je u Italiji dobijao pasoše, novac i zaštitu, a u Mađarskoj logor za obuku kod mesta Janka Pusta. Bugarska VMRO, oslabljena unutrašnjim raskolima, ponudila mu je iskusnog egzekutora kakvog ustaše tada još nisu imale. Italijanske i mađarske obaveštajne službe znale su za pripremu, a u nekim segmentima i pomagale je — kasnije objavljeni dokumenti to potvrđuju, iako su tadašnji italijanski i mađarski zvanični stavovi sve poricali. Kralj Aleksandar je za sve njih bio personalni protivnik: čovek koji je 1929. ukinuo stranke, sklopio Malu Antantu, čvrsto vezao Jugoslaviju za Francusku i blokirao svaku reviziju granica koje je Versaj ostavio Mađarskoj i Bugarskoj.

U zemlji su vesti iz Marseja izazvale šok bez presedana. Aleksandar je, uprkos diktaturi koja je još uvek držala glavne poluge vlasti, bio centar celokupnog političkog sistema; bez njega je sistem bio bezglav. Naslednik prestola, princ Petar, imao je tek jedanaest godina. Po kraljevom testamentu uspostavljeno je trojno namesništvo na čelu sa knezom Pavlom Karađorđevićem, kraljevim rođakom. Pavle, čovek znatno blažeg i opreznijeg kova od pokojnog kralja, postaće u narednim godinama stvarni vladar zemlje. Represivni aparat reagovao je oštro — usledila su hapšenja, pojačan nadzor nad hrvatskim, makedonskim i komunističkim emigrantskim mrežama, deportacije iz Francuske i Belgije — ali do velikog unutrašnjeg rasplamsavanja sukoba, kakvog su organizatori atentata verovatno priželjkivali, ipak nije došlo. Sahrana kralja u Oplencu okupila je predstavnike skoro svih evropskih dvorova i vlada, što je samo po sebi bila slika promenjenog kontinenta — godinu dana posle Hitlerovog dolaska na vlast.

Međunarodne posledice bile su jednako značajne. Jugoslavija je slučaj iznela pred Ligu naroda u Ženevi, optužujući Mađarsku za sapomaganje teroristima i posredno upirući prst u Italiju. U decembru 1934. Liga je formalno osudila Mađarsku zbog propusta, ali stvarnog suđenja državama-pokroviteljima nije bilo: zapadne sile, pre svega Britanija i sama Francuska, plašile su se da ne gurnu Italiju dalje u Hitlerov zagrljaj. Suđeno je samo neposrednim izvršiocima — trojici ustaša uhvaćenih u Francuskoj, koji su 1935. u Eks-an-Provansu osuđeni na doživotnu robiju; Pavelić i njegov zamenik Eugen Kvaternik, kojima je suđeno u odsustvu, mirno su čekali rasplet u Italiji, koja je odbila da ih izruči. Smrt Luja Bartua bila je za francusku diplomatiju gubitak težine koju je teško nadoknaditi; njegova politika čvrstog savezništva sa Beogradom, Pragom i Moskvom polako je posle 1934. počela da gubi pravac.

Ubistvo u Marseju ostalo je upamćeno i kao prva politička likvidacija jednog šefa države snimljena filmskom kamerom. Snimci snimateljâ pariskih novinskih agencija, zaplenjeni i pušteni u svet u danima nakon atentata, obišli su bioskopske žurnale od Beograda do Buenos Ajresa. To je istovremeno bio kraj jedne epohe u kojoj se atentat ticao samo prisutnih i početak doba u kome je politika postala javni prizor. Za Jugoslaviju je 9. oktobar 1934. označio kraj jedne autoritarne, ali konsolidovane vlasti i početak nesigurnijeg perioda namesništva, u kome će se zemlja, oslabljena bez svog osnivača, narednih godina sve teže odupirati pritiscima velikih sila — najpre Italije, a vrlo brzo i Nemačke.