Srbija u devedesetim — sankcije i izolacija

Tridesetog maja 1992. godine, u sedištu Ujedinjenih nacija u Njujorku, Savet bezbednosti je usvojio Rezoluciju 757. Tim aktom su, kao odgovor na rat u Bosni i Hercegovini i podršku koju je Beograd pružao bosanskim Srbima, uvedene sveobuhvatne ekonomske sankcije protiv novostvorene Savezne Republike Jugoslavije — države koju su činile Srbija i Crna Gora. Trgovina, finansijske transakcije, vazdušni saobraćaj, naučna saradnja i sportski nastupi — sve je, osim humanitarne pomoći i lekova, bilo zabranjeno. Za zemlju od oko deset miliona stanovnika, koja je do juče bila deo jugoslovenskog tržišta i evropske privredne mreže, bio je to početak najduže izolacije koju je jedna evropska država doživela posle Drugog svetskog rata.

Sledeće rezolucije samo su stezale obruč. Rezolucija 787 iz novembra 1992. proširila je zabrane, a Rezolucija 820 iz aprila 1993. uvela je naftni embargo, zamrzavanje državne imovine u inostranstvu i strogi nadzor na Dunavu. Praktično, fabrike su ostale bez sirovina, rafinerije bez nafte, banke bez veza sa svetom. Jugoslovenski avioni nisu smeli da slete na strane aerodrome; nastavnici i naučnici izgubili su pristup međunarodnim projektima; reprezentacije i klubovi suspendovani su iz svih većih takmičenja. Najpoznatiji simbol te zabrane bilo je isključenje fudbalske reprezentacije sa Evropskog prvenstva 1992. u Švedskoj, deset dana pre početka, na čije mesto je pozvana Danska — i iznenađujuće osvojila titulu. Za tadašnje navijače, prazna tribina u znaku njihove zemlje bila je gotovo isto toliko upečatljiva kao i prazna polica u prodavnici.

Posledice su brzo prešle iz statistika u svakodnevicu. Privreda se urušila, zvanični izvoz je gotovo nestao, a uvoz se sveo na ono što je moglo da prođe granicu uz humanitarnu odredbu — ili uz pristanak nekoga ko je umeo da je zaobiđe. Mesta zvanične trgovine zauzela je crna berza. Krijumčarenje cigareta, nafte i deviza postalo je organizovan posao u kojem su se prepletali ratni profiteri, delovi službi bezbednosti i ljudi bliski politici. Bogatstva su se sticala preko noći, a tehnologija takvog rada — granični prelazi koji nisu primećivali pojedine kamione, fiktivne firme, brodovi koji su menjali zastavu nasred Dunava — postala je deo neformalnih pravila. Time je oblikovan jedan novi sloj, vezan i za vlast i za podzemlje, čiji će uticaj nadživeti same sankcije.

Najteže je, ipak, bilo običnim domaćinstvima. Hiperinflacija koja je vrhunac dostigla krajem 1993. i početkom 1994. godine pretvorila je platu u parče papira koji do kraja meseca nije vredeo ni hleba. Penzioneri su, posle decenija rada, ostajali bez ušteđevine. Profesori, lekari, inženjeri — ljudi koji su činili stručno jezgro društva — bili su među najpogođenijima, jer su živeli od fiksnih plata u dinarima koji su gubili vrednost iz sata u sat. Mnogi su tih godina počeli da prodaju knjige, kućne aparate, nakit. Slika gradova u kojima se na pijacama dinar menjao za nemačku marku, a marka odmah za hleb i ulje, ostaće trajno sećanje generacije.

Odlazak i dolazak

Iz tog sloma izrastao je još jedan, dugoročan gubitak — odlazak mladih i obrazovanih ljudi. Procene se razlikuju, ali većina ozbiljnih istraživanja govori o nekoliko stotina hiljada, najčešće između dvesta i petsto hiljada ljudi koji su iz Srbije devedesetih otišli na Zapad, u Severnu Ameriku, Australiju i druge zemlje. Bili su to pretežno fakultetski obrazovani, ljudi u dvadesetim i tridesetim godinama — naučnici, lekari, inženjeri, programeri, umetnici. Njihov odlazak nije zabeležen u jednom događaju koji bi imao datum, ali je u nauci, zdravstvu i privredi ostavio prazninu koja se i decenijama kasnije osećala. Egzaktan obim te emigracije ostaje predmet stručne procene, ali da je u pitanju jedan od najvećih talasa odliva mozgova u savremenoj evropskoj istoriji — o tome ima malo spora.

Istovremeno, Srbija je primala druge ljude — izbeglice iz ratova u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini. Posle hrvatske operacije „Oluja” u avgustu 1995, oko četvrt miliona Srba iz Krajine krenulo je u dugim kolonama traktora i kamiona ka istoku, do Beograda i dalje. Tokom rata u Bosni, u Srbiju je prešlo još oko pola miliona ljudi, mahom Srba, ali i pripadnika drugih naroda. Po podacima Visokog komesarijata UN za izbeglice, SR Jugoslavija je sredinom devedesetih bila zemlja sa najvećom izbegličkom populacijom u Evropi. Velika većina nije imala kuda; smeštaj po kolektivnim centrima, kod rodbine ili u praznim hotelima, postao je nova svakodnevica desetina hiljada porodica. Zemlja pod sankcijama, sa razorenom privredom, primala je više ljudi nego što je mogla da prehrani — i to je činila bez većih nereda, ali uz tihu, dugotrajnu nevolju.

Izolacija nije bila samo ekonomska. Vizni režim za građane SR Jugoslavije postao je jedan od najstrožih u Evropi; izlazak na konferenciju, gostujuću izložbu ili lečenje u inostranstvu pretvarao se u višemesečnu birokratsku borbu. Studenti su gubili stipendije, sportisti naslove, naučnici saradnju sa nekadašnjim kolegama. Sankcije su formalno počele da se ublažavaju posle Dejtonskog mira u novembru 1995. godine, ali su neformalno — kroz takozvani „spoljni zid” sankcija, vizne barijere i izostanak međunarodnih kredita — ostale na snazi sve do demokratskih promena 2000. godine. Punu deceniju, dakle, Srbija je živela u senci međunarodnog isključenja.

Pitanje da li su sankcije postigle svoj cilj ostaje otvoreno i u ozbiljnoj literaturi. Njihove pristalice tvrde da su one bile neophodan pritisak na rukovodstvo u Beogradu i da su, na kraju, doprinele i Dejtonu i unutrašnjim promenama. Kritičari uzvraćaju da su sankcije pre svega pogodile obične građane, oslabile demokratski srednji sloj koji je mogao da bude opozicija, a istovremeno učvrstile mrežu ratnih profitera oko vlasti. Verovatno je istina složenija od oba odgovora — sankcije su delovale i kao kazna i kao alat oblikovanja, a njihova cena plaćena je tamo gde se najlakše plaća: u kuhinjama, učionicama i bolnicama. Devedesete su tako u srpsko sećanje ušle ne samo kao decenija rata u susedstvu, već i kao vreme tihog, dugog osiromašenja koje je promenilo strukturu društva za naredne decenije.