NATO bombardovanje 1999.

U noći između 24. i 25. marta 1999. nad Saveznom Republikom Jugoslavijom oglasile su se sirene. Bio je to početak operacije „Saveznička sila” — vazdušne kampanje NATO saveza protiv države koja se nije predala na pregovorima u Rambujeu i koja je odbila da potpiše dokument čiji je sporni Aneks B predviđao slobodno kretanje stranih trupa po čitavoj njenoj teritoriji. Kampanja je započeta bez odobrenja Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, jer bi Rusija i Kina takvu odluku gotovo sigurno blokirale vetom. Njena pravna utemeljenost ostaje sporna u međunarodnom pravu do današnjeg dana, a debata o njoj — humanitarna intervencija ili presedan za zaobilaženje Saveta bezbednosti — i dalje deli pravnike i istoričare.

U prvim noćima udari su išli pretežno na vojne ciljeve: protivvazdušnu odbranu, aerodrome, komandne centre, kasarne. Kada se pokazalo da Beograd ne odustaje, NATO je proširio listu i prešao na takozvane „dvonamenske” ciljeve. Padali su mostovi na Dunavu i Moravi, termoelektrane, rafinerije u Pančevu i Novom Sadu, fabrike, transformatorske stanice, telekomunikacioni tornjevi. Nad Beogradom su pogođeni zgrada Generalštaba, sedište Ministarstva unutrašnjih poslova, kasnije i toranj na Avali. U noći 23. aprila raketa je pogodila zgradu Radio-televizije Srbije u centru grada; poginulo je šesnaestoro civilnih radnika, najvećim delom tehničkog osoblja. Napad na medijsku kuću izazvao je oštru raspravu i u samim zemljama Alijanse o granicama legitimnog cilja.

Najteže su, ipak, bili dani u kojima su pogibali ljudi koji ni po kom kriterijumu nisu bili cilj. Šestog aprila pogođen je centar Aleksinca; sedamnaest mrtvih u stambenom kvartu. Dvanaestog aprila raketa je pogodila putnički voz na mostu kod Grdelice — broj poginulih kreće se oko četrnaest. Četrnaestog aprila kolona albanskih izbeglica kod Đakovice pogođena je iz vazduha; ubijeno je više od sedamdeset ljudi. U Surdulici je 27. aprila stradalo šesnaestoro civila, a 31. maja još oko dvadeset. Sedmog maja kasetne bombe pale su na pijacu i okolinu bolnice u Nišu. Četrnaestog maja kraj Koriše, sela u kojem su izbeglice bile smeštene u improvizovanom logoru, poginulo je oko osamdeset sedam ljudi. Tridesetog maja srušen je most u Varvarinu usred bela dana, dok su mostom prolazili ljudi posle nedeljne službe — desetoro mrtvih. Sedmog maja pogođena je i ambasada Narodne Republike Kine u Beogradu; troje mrtvih, decenijama tinjajuća kriza u odnosima Vašingtona i Pekinga. NATO je izrazio žaljenje i taj napad pripisao zastarelim mapama; objašnjenje je u Pekingu primljeno sa nevericom.

Ljudska prava istraživačke organizacije, pre svega Human Rights Watch, dokumentovala su u devedeset zasebnih incidenata između četiri stotine osamdeset devet i pet stotina dvadeset osam civilnih smrti od NATO bombi. Brojke vojnih i policijskih žrtava jugoslovenske strane i danas su predmet spora; većina nezavisnih procena ostaje ispod hiljadu. Materijalna šteta merila se milijardama; čitavi sistemi struje, vode i goriva bili su, makar privremeno, izbačeni iz pogona.

Šta se istovremeno dešavalo na Kosovu

Dok su rakete padale po Srbiji i Crnoj Gori, na Kosovu se odvijala druga, kopnena tragedija. Srpske vojne i policijske snage sprovele su veliku ofanzivu — operaciju kojoj se u zapadnim izvorima pripisuje ime „Potkovica”, iako autentičnost tog naziva ostaje sporna. Pod pritiskom borbi, naredbi i straha, oko osam stotina hiljada kosovskih Albanaca napustilo je svoje domove i krenulo ka Makedoniji, Albaniji i Crnoj Gori. Kasniji postupci pred Haškim tribunalom utvrdili su odgovornost srpskih snaga za masovne zločine nad civilima — Suva Reka, Izbica, Velika Kruša, delovi Đakovice — kao i organizovano sakrivanje tela. Istovremeno, OVK je činila zločine nad srpskim i romskim civilima; i to je deo dokumentovane slike, a ne propagandna teza.

Diplomatsko rešenje sazrevalo je u maju i početkom juna. Posrednici su bili ruski izaslanik Viktor Černomirdin i finski predsednik Marti Ahtisari. Rusija je svojim odbijanjem da podrži direktnu intervenciju, a istovremenim pritiskom na Beograd, pomogla da se izvuče kompromis: Kosovo ostaje formalno deo Jugoslavije, ali prelazi pod upravu Ujedinjenih nacija; jugoslovenske snage se povlače; ulazi međunarodni vojni kontingent pod oznakom KFOR, sa značajnim učešćem NATO trupa. Slobodan Milošević je tu formulu prihvatio 3. juna, a Savet bezbednosti UN ozakonio ju je 10. juna 1999. Rezolucijom 1244. Iste večeri NATO je zvanično obustavio vazdušne udare.

Ono što je usledilo nije bilo mir kakav se očekivao. Dok je jugoslovenska vojska napuštala Kosovo, na pokrajinu su se vraćale stotine hiljada albanskih izbeglica. U narednim mesecima oko dvesta hiljada Srba, Roma i drugih nealbanskih stanovnika napustilo je svoje domove ili je iz njih proterano; bilo je paljenja srpskih sela, ubistava starijih ljudi koji nisu hteli da odu, pljački i razaranja pravoslavnih crkava. Te zločine, kao i one koje su počinile snage iz Beograda, takođe je beležio Haški tribunal i nezavisne organizacije. Račak, događaj iz januara 1999. koji je bio neposredan povod za zaoštravanje pred Rambujeom, ostao je sporna tačka: za jedne masakr nad civilima, za druge inscenirana scena posle borbe — pitanje koje ni domaća ni međunarodna istraga nisu rešile do potpune saglasnosti.

Sedamdeset osam dana 1999. ne mogu se merom jednog narativa zatvoriti. U srpskoj svesti ostali su prizori porušenih mostova, zatamnjenog Beograda, kolona ljudi koje su preživele Aleksinac, Grdelicu, Varvarin, Korišu. U albanskoj svesti ostali su prazni domovi, kolone izbeglih i grobovi u Suvoj Reci i Izbici. Obe slike su istinite. Obe stoje jedna pored druge, i nijedna ne poništava drugu. Ono što istorijska disciplina može da uradi danas jeste da uredno popiše dokumentovano — civilne žrtve NATO bombi, civilne žrtve kopnenih operacija, povratne talase nasilja na Kosovu — i da otvoreno označi ono što ostaje sporno: pravnu osnovu intervencije, tačan broj žrtava, pojedinačne odgovornosti. Sa tom merom poštenja ulazi se u poslednju deceniju o kojoj će ovaj kurs govoriti.