NATO bombardovanje 1999.

U noći između 24. i 25. marta 1999. nad Saveznom Republikom Jugoslavijom oglasile su se sirene. Bio je to početak operacije „Saveznička sila” — vazdušne kampanje NATO saveza protiv države koja se nije predala na pregovorima u Rambujeu i koja je odbila da potpiše dokument čiji je sporni Aneks B predviđao slobodno kretanje stranih trupa po čitavoj njenoj teritoriji. Kampanja je započeta bez odobrenja Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, jer bi Rusija i Kina takvu odluku gotovo sigurno blokirale vetom. Njena pravna utemeljenost ostaje sporna u međunarodnom pravu do današnjeg dana, a debata o njoj — humanitarna intervencija ili presedan za zaobilaženje Saveta bezbednosti — i dalje deli pravnike i istoričare.

U prvim noćima udari su išli pretežno na vojne ciljeve: protivvazdušnu odbranu, aerodrome, komandne centre, kasarne. Kada se pokazalo da Beograd ne odustaje, NATO je proširio listu i prešao na takozvane „dvonamenske” ciljeve. Padali su mostovi na Dunavu i Moravi, termoelektrane, rafinerije u Pančevu i Novom Sadu, fabrike, transformatorske stanice, telekomunikacioni tornjevi. Nad Beogradom su pogođeni zgrada Generalštaba, sedište Ministarstva unutrašnjih poslova, kasnije i toranj na Avali. U noći 23. aprila raketa je pogodila zgradu Radio-televizije Srbije u centru grada; poginulo je šesnaestoro civilnih radnika, najvećim delom tehničkog osoblja. Napad na medijsku kuću izazvao je oštru raspravu i u samim zemljama Alijanse o granicama legitimnog cilja.

Najteže su, ipak, bili dani u kojima su pogibali ljudi koji ni po kom kriterijumu nisu bili cilj. Petog aprila uveče pogođen je centar Aleksinca; deset do jedanaest mrtvih u stambenom kvartu. Dvanaestog aprila raketa je pogodila putnički voz na mostu kod Grdelice — broj poginulih kreće se oko četrnaest. Četrnaestog aprila kolona albanskih izbeglica kod Đakovice pogođena je iz vazduha; ubijeno je, prema različitim izvorima, između šezdeset tri i sedamdeset tri čoveka. U Surdulici je 27. aprila stradalo šesnaestoro civila, a 31. maja još oko dvadeset. Sedmog maja kasetne bombe pale su na pijacu i okolinu bolnice u Nišu. Kasno uveče 13. maja kraj Koriše, sela u kojem su izbeglice bile smeštene u improvizovanom logoru, poginulo je, prema različitim procenama, između četrdeset osam i osamdeset sedam ljudi. Tridesetog maja srušen je most u Varvarinu usred bela dana, dok su mostom prolazili ljudi posle nedeljne službe — desetoro mrtvih. Sedmog maja pogođena je i ambasada Narodne Republike Kine u Beogradu; troje mrtvih, decenijama tinjajuća kriza u odnosima Vašingtona i Pekinga. NATO je izrazio žaljenje i taj napad pripisao zastarelim mapama; objašnjenje je u Pekingu primljeno sa nevericom.

Organizacije za ljudska prava, pre svega Human Rights Watch, dokumentovale su u devedeset zasebnih incidenata između četiri stotine osamdeset devet i pet stotina dvadeset osam civilnih smrti od NATO bombi. Brojke vojnih i policijskih žrtava jugoslovenske strane i danas su predmet spora; većina nezavisnih procena ostaje ispod hiljadu. Materijalna šteta merila se milijardama; čitavi sistemi struje, vode i goriva bili su, makar privremeno, izbačeni iz pogona.

Šta se istovremeno dešavalo na Kosovu

Dok su rakete padale po Srbiji i Crnoj Gori, na Kosovu se odvijala druga, kopnena tragedija. Srpske vojne i policijske snage sprovele su veliku ofanzivu — operaciju kojoj se u zapadnim izvorima pripisuje ime „Potkovica”, iako autentičnost tog naziva ostaje sporna. Pod pritiskom borbi, naredbi i straha, oko osam stotina hiljada kosovskih Albanaca napustilo je svoje domove i krenulo ka Makedoniji, Albaniji i Crnoj Gori. Kasniji postupci pred Haškim tribunalom utvrdili su odgovornost srpskih snaga za masovne zločine nad civilima — Suva Reka, Izbica, Velika Kruša, delovi Đakovice — kao i organizovano sakrivanje tela. Istovremeno, OVK je činila zločine nad srpskim i romskim civilima; i to je deo dokumentovane slike, a ne propagandna teza.

Diplomatsko rešenje sazrevalo je u maju i početkom juna. Posrednici su bili ruski izaslanik Viktor Černomirdin i finski predsednik Marti Ahtisari. Rusija je svojim odbijanjem da podrži direktnu intervenciju, a istovremenim pritiskom na Beograd, pomogla da se izvuče kompromis: Kosovo ostaje formalno deo Jugoslavije, ali prelazi pod upravu Ujedinjenih nacija; jugoslovenske snage se povlače; ulazi međunarodni vojni kontingent pod oznakom KFOR, sa značajnim učešćem NATO trupa. Slobodan Milošević je tu formulu prihvatio 3. juna. Devetog juna u Kumanovu su predstavnici KFOR-a, Vojske Jugoslavije i srpske policije potpisali Vojno-tehnički sporazum o povlačenju jugoslovenskih snaga sa Kosova. Kada je povlačenje počelo, NATO je 10. juna obustavio vazdušne udare, a Savet bezbednosti UN istog dana je Rezolucijom 1244 ozakonio novi poredak u pokrajini.

Ono što je usledilo nije bilo mir kakav se očekivao. Dok je jugoslovenska vojska napuštala Kosovo, na pokrajinu su se vraćale stotine hiljada albanskih izbeglica. U narednim mesecima oko dvesta hiljada Srba, Roma i drugih nealbanskih stanovnika — u martu 2000. u Srbiji je registrovano 187.129 raseljenih — napustilo je svoje domove ili je iz njih proterano; bilo je paljenja srpskih sela, ubistava starijih ljudi koji nisu hteli da odu, pljački i razaranja pravoslavnih crkava. Te zločine beležile su nezavisne organizacije, poput Fonda za humanitarno pravo i Human Rights Watch, a deo njih danas je u nadležnosti Specijalizovanih veća za Kosovo u Hagu, kao što su zločini snaga iz Beograda bili predmet Haškog tribunala. Račak, događaj iz januara 1999. koji je bio neposredan povod za zaoštravanje pred Rambujeom, ostao je sporna tačka u srpskoj javnosti, gde se i danas tvrdi da je reč o poginulim pripadnicima OVK. Haški tribunal je, međutim, u presudi Vlastimiru Đorđeviću (2011, potvrđenoj 2014) utvrdio da je 15. januara u Račku ubijeno najmanje četrdeset pet kosovskih Albanaca u napadu na civile, među njima jedna žena i jedno dete, mnogi hicima iz neposredne blizine; spor oko toga danas je deo istorije sećanja, a ne otvoreno pitanje.

Sedamdeset osam dana 1999. ne mogu se merom jednog narativa zatvoriti. U srpskoj svesti ostali su prizori porušenih mostova, zatamnjenog Beograda, kolona ljudi koji su preživeli Aleksinac, Grdelicu, Varvarin, Korišu. U albanskoj svesti ostali su prazni domovi, kolone izbeglih i grobovi u Suvoj Reci i Izbici. Obe slike su istinite. Obe stoje jedna pored druge, i nijedna ne poništava drugu. Ono što istorijska disciplina može da uradi danas jeste da uredno popiše dokumentovano — civilne žrtve NATO bombi, civilne žrtve kopnenih operacija, povratne talase nasilja na Kosovu — i da otvoreno označi ono što ostaje sporno: pravnu osnovu intervencije, tačan broj žrtava, pojedinačne odgovornosti. Sa tom merom poštenja ulazi se u poslednju deceniju o kojoj će ovaj kurs govoriti.