Savezna Republika Jugoslavija

Dvadeset sedmog aprila 1992. godine, u Beogradu, predstavnici Srbije i Crne Gore proglasili su Saveznu Republiku Jugoslaviju. SFR Jugoslavija se do tada već raspala — Slovenija, Hrvatska, Makedonija i Bosna i Hercegovina krenule su svojim putevima — i dve preostale republike formalno su se konstituisale kao zajednička država. Nova federacija nastupila je kao naslednica stare i tvrdila da pravno produžava njen kontinuitet. Međunarodna zajednica taj zahtev nije prihvatila: Ujedinjene nacije su stale na stanovište da je SFRJ prestala da postoji i da nova SRJ mora da se sama prijavi za članstvo. Prijem će uslediti tek u novembru 2000, posle pada Slobodana Miloševića. Između ta dva datuma, krnja Jugoslavija će ceo svoj život provesti u međunarodnoj senci.

Ustav usvojen 1992. dao je SRJ klasičnu federalnu strukturu — saveznu skupštinu sa dva veća, Većem građana i Većem republika, savezno predsedništvo i saveznu vladu — ali odnos snaga između dve republike bio je od početka neravnotežen. Srbija je imala oko šesnaest puta više stanovnika i u njoj se nalazio Beograd kao sedište. Crna Gora je u federaciji zadržala načelnu ravnopravnost, što je vremenom postajalo izvor trvenja. Ustav je predviđao da predsednik Republike i predsednik savezne vlade, po pravilu, ne budu iz iste republike; funkciju saveznog predsednika obavljali su Dobrica Ćosić, Zoran Lilić i, od jula 1997, kada ga je Savezna skupština izabrala, sâm Milošević. Neposredno biranje saveznog predsednika uvedeno je tek ustavnim amandmanima iz jula 2000.

Stvarna vlast, međutim, nije bila u saveznim institucijama. Nalazila se u Srbiji, gde je Milošević od 1989. bio predsednik republike, i u njegovoj Socijalističkoj partiji Srbije. SPS je vladao u koalicijama čija je geometrija varirala — sa Jugoslovenskom levicom Mirjane Marković, ponekad uz oslonac na Srpsku radikalnu stranku Vojislava Šešelja, ponekad uz tihu podršku manjih partija. Opozicija je bila brojna, ali rascepkana: Demokratska stranka Zorana Đinđića, Srpski pokret obnove Vuka Draškovića, Demokratska stranka Srbije Vojislava Koštunice, Građanski savez Vesne Pešić, Nova demokratija Dušana Mihajlovića i drugi. Lični sporovi, različite ideološke nijanse i nepoverenje među liderima dugo su sprečavali zajednički nastup.

U Crnoj Gori je u prvim godinama predsednik bio Momir Bulatović, blizak Beogradu, a Demokratska partija socijalista vladala je kao crnogorski pandan SPS-u. Tokom 1996. i 1997. u toj partiji došlo je do rascepa: Milo Đukanović, dotadašnji premijer, postepeno se razilazio sa Bulatovićem i sa Miloševićem. Na predsedničkim izborima 1997. Đukanović je tesno pobedio, partija se podelila, a Crna Gora je krenula svojim kursom — sve odlučnije se distancirala od savezne politike, gradila sopstvene veze sa Zapadom i pripremala teren za buduću samostalnost. Federacija je formalno postojala, ali jedna od dve njene republike više nije igrala po pravilima Beograda.

Sankcije, protesti, izolacija

Ratovi u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini formalno nisu bili ratovi SRJ — nova država je tvrdila da u njima ne učestvuje, što će joj kasnije omogućiti da Dejtonskim sporazumom 1995. izađe iz najtežih sankcija. U stvarnosti, kako je opširno utvrđivano kasnije, Beograd je srpske snage u susednim republikama podržavao i materijalno i politički, naročito u prvim ratnim godinama; obim te podrške i mera kontrole nad pojedinim formacijama i danas su predmet rasprave. Sankcije Saveta bezbednosti, uvedene 1992. zbog rata u Bosni, ekonomiju su povukle na dno. Hiperinflacija krajem 1993. i početkom 1994, jedna od najtežih u istoriji savremenog sveta, obesmislila je platu i štednju za nekoliko meseci. Društvo je osiromašilo, srednji sloj je nestajao, a sive zone trgovine i kriminala su se širile.

Politički život se uprkos svemu nastavljao. Zimi 1996–1997, posle pokušaja vlasti da poništi pobedu opozicione koalicije „Zajedno” na lokalnim izborima u nizu gradova, ulice Beograda i drugih centara ispunili su studenti i građani. Građanski protest trajao je 88 dana, a studentski 117 — mirno, sa zvižducima, fenjerima i jajima u rukama — dok režim na kraju nije morao da prizna rezultate. Bio je to prvi veliki znak da Miloševićeva vladavina ima granicu — ali i podsetnik koliko je opozicija ostala nestabilna kad se odmah potom rasula u međusobnim sporovima.

Posle Dejtona sankcije Saveta bezbednosti su suspendovane (novembar 1995), a zatim i ukinute (oktobar 1996), ali SRJ nikada nije u potpunosti vraćena u međunarodne okvire. Kosovska kriza 1998–1999. i bombardovanje NATO-a 1999. doveli su zemlju u novu izolaciju, ovog puta dublju nego prethodnu. Posle 5. oktobra 2000. i pada Miloševića, SRJ je primljena u UN, OEBS i druge organizacije, a vlast su preuzeli Vojislav Koštunica na saveznom i Zoran Đinđić na republičkom nivou. Tranzicija je krenula brzo i sa otporima.

Federacija sama nije preživela dugo. Razlika između Srbije i Crne Gore postala je toliko velika, a interes Podgorice za posebnost toliko jasan, da su 2002. godine, uz aktivnu ulogu Evropske unije, dogovorene osnove nove zajedničke države. U februaru 2003. Savezna skupština usvojila je Ustavnu povelju i SRJ je prestala da postoji — preobražena u Državnu zajednicu Srbije i Crne Gore. Krnja Jugoslavija je tako, za razliku od mnogo veće zajednice iz koje je nastala, otišla u istoriju mirnim putem, ali sa rešenjima koja su sva najvažnija pitanja ostavila za sledeće poglavlje.