Sasi i procvat rudarstva

Negde oko sredine 13. veka, u srpsku zemlju počeli su da pristižu stranci kakve dotadašnja Raška gotovo nije poznavala. Govorili su nemački, nosili neobičnu odeću, držali se zajedno i tražili tačno određene stvari — brda sa žicama metala, vodu za pokretanje mehova i meha za topljenje, i pravo da žive po svojim zakonima. Domaći ljudi zvali su ih jednom rečju, koja će u srpskom jeziku ostati do danas — Sasi. Ime je dolazilo od Saksonaca, ali u stvarnosti to je bila šarena skupina rudarskih majstora iz nemačkih zemalja i, naročito, iz rudnih oblasti tadašnje Ugarske, pre svega Sedmogradja i Spiša. Njihov dolazak biće jedan od najkonkretnijih primera kako se srednjovekovna Srbija, kroz pažljivo dovedeno ciljano doseljavanje, uključila u privredni krug zapadne Evrope.

Tradicija prvi veći talas vezuje za vreme kralja Uroša I, sina Stefana Prvovenčanog, koji je vladao između 1243. i 1276. godine. Verovatno su pojedini rudari prešli granicu i ranije, posle pustošenja koje su mongolske najezde 1241. i 1242. ostavile po srednjoj Evropi, kada su mnoge zanatlije tražile mirniju zemlju i otvorenog vladara. Uroš ih je primio kao darovnu priliku. Srpska brda, naročito oko Rudnika u centralnoj Srbiji, oko Brskova u dolini Tare i u kosovskim planinama, krila su rudu koju lokalno stanovništvo nije znalo, ili nije imalo snage, da vadi na pravi način. Sasi su znali.

Naselja koja su osnivali izgledala su drugačije od svega oko sebe. U državi koja je inače bila pretežno seoska, niknule su male, guste varoši sa kućama uz okno, sa trgom, sa kovačnicama i topionicama. U središtu svakog takvog naselja stajala je katolička crkva sa svojim sveštenikom, najčešće franjevcem ili dominikancem. Sasi nisu prelazili u pravoslavlje i nisu se mešali sa domaćim stanovništvom u mestima u kojima su radili. Imali su sopstvene sudije, sopstvene večnike i sopstveno gradsko uređenje preneto iz nemačkih rudarskih centara. Sve to bilo je sažeto u takozvanom „Saskom zakoniku” — skupu pravila koji je uređivao kako se kopa, kako se deli ruda, kako se rešavaju sporovi i kako se naplaćuje vladarev udeo. Tačan tekst tog zakonika nije sačuvan u celini, ali se njegov sadržaj rekonstruiše iz kasnijih povelja i iz odredbi koje su ušle u Dušanov zakonik.

Srebro koje je hranilo državu

Tehnika koju su Sasi doneli bila je za srpske prilike preokretna. Umesto plitkog rovenja po površini, kopala su se duboka okna, sa drvenom oblogom, sa sistemom provetravanja i sa vodenim točkovima koji su pokretali mehove za topionice. Ruda se nije više samo grubo razbijala — prerađivana je u više koraka, sa razdvajanjem srebra od olova postupcima koje su zapadni rudari usavršili u prethodnom veku. Brskovo kod današnjeg Mojkovca, otvoreno još u prvoj polovini 13. veka, postalo je prvi veliki srpski rudnik srebra. Za njim su došli Rudnik u Šumadiji, Trepča na Kosovu, Plana, Janjevo i Gluhavica. Pred kraj veka, u istom nizu, otvoriće se i Novo Brdo — rudnik koji će prevazići sve ostale, ali njegovu priču ostavljamo za jedan poseban dan.

Privredne posledice bile su ogromne i mogu se sasvim trezveno meriti. Već krajem 13. i tokom 14. veka srpsko srebro postalo je jedan od najvažnijih artikala mediteranske trgovine. Najveći deo njega odlazio je preko Dubrovnika, čiji su trgovci držali otkup i izvoz, a odatle dalje u italijanske gradove, Veneciju pre svih. Kralj je počeo da kuje sopstvene srebrne dinare, izrađivane po uzoru na venecijanski groš — toliko verno da su ih Venecijanci više puta optuživali zbog konkurencije. Rudarska renta, takozvani „urbar”, postala je glavni izvor državnih prihoda. Zahvaljujući njoj, vladari iz druge polovine 13. i prve polovine 14. veka, pre svih Milutin i Dušan, mogli su sebi da dozvole velike zadužbine, profesionalnu najamničku konjicu i ratove na više strana istovremeno. Bez rudnika Sasa, ni Gračanica ni Dušanovo carstvo verovatno ne bi izgledali onako kako ih danas pamtimo.

Trag koji su Sasi ostavili u jeziku tiho potvrđuje koliko su duboko ušli u svakodnevicu rudarskog posla. Reči kao „šaht” za rudničko okno, „hutman” za nadzornika smene, „cech” za udruženje rudara, i niz drugih izraza koje danas više čujemo samo u staroj literaturi, došle su upravo tim putem. Ostavili su i imena mesta, i prezimena koja su se vekovima zadržala u kosovskim varošima. Odnos sa pravoslavnim stanovništvom bio je, koliko se može suditi po sačuvanim ispravama, pretežno miran, ali jasno odvojen. Domaći ljudi su radili kao kopači, nosači i ugljari; Sasi su držali nadzor nad oknom, topionicom i pravnim životom naselja. Bili su tolerisani jer su bili korisni, a vladari su pažljivo branili njihove privilegije od mešanja vlastele, jer su znali da gube prihod čim Sasa otera neki samovoljni župan.

Posmatran iz daljine od sedam i po vekova, dolazak Sasa deluje kao primer onoga što bi se danas zvalo otvorena privredna politika. Srpski vladari nisu pokušali da sami iznova izmisle rudarstvo; doveli su one koji su ga znali, dali im pravni prostor da rade i uzeli svoj deo. Granice tog odnosa bile su jasne — Sasi nisu mogli da kupuju zemlju van rudarskih oblasti, niti da prevode pravoslavne podanike u svoju veru — ali unutar tih granica imali su mir i sigurnost koje su jedva nalazili drugde. Iz tog mirnog dogovora između stranog majstora i domaćeg kralja izrasla je rudarska osnova nemanjićke države. Sve što će u narednim decenijama biti pripisano sjaju Milutina i veličini Dušana, počivalo je, vrlo doslovno, na srebru izvađenom iz okana koje su otvorili Sasi.