Milutin — ratovi i diplomatija

Kada je 1282. godine stupio na presto, Milutin je nasledio državu koja je već imala kraljevsku titulu, autokefalnu crkvu i ugled jednog ozbiljnog balkanskog susedstva — ali ne i odlučno prisustvo na velikoj sceni. Te iste godine on je krenuo na jug, prema vizantijskim posedima u Makedoniji, i bez velikih bitaka uzeo Skoplje. Bio je to neuobičajeno brz i jasan potez za vladara koji tek počinje, i u njemu se već vidi obrazac koji će obeležiti narednih četrdeset godina: koristiti svaki trenutak vizantijske slabosti, širiti se ka jugu, a istovremeno graditi diplomatske mostove sa svim dvorovima koji bi mogli takav rast ili priznati ili ometati.

Prva decenija njegove vlade bila je vreme upornog, gotovo svake godine ponovljenog pritiska na vizantijsku granicu. Posle Skoplja došli su Tetovo i oblast Polog, zatim delovi gornje i srednje doline Vardara, a uz primorje i delovi severne Albanije. Granica srpske države, koja je pod Urošem išla negde između Lima i Ibra na jugu, sa Milutinom se spustila duboko na makedonsko zemljište. Suvremenici su govorili da je on udvostručio državu — a iako je takve cifre uvek dobro uzeti sa oprezom, opšta slika je tačna: po teritoriji, po prihodima i po broju gradova koje je držao, kraljevstvo koje je predao naslednicima bilo je bitno veće od onog koje je primio.

Vizantija nije gledala mirno. Car Andronik II Paleolog slao je vojske, pokušavao da povrati izgubljene gradove, sklapao saveze sa bugarskim vladarima i sa onim albanskim velikašima koji su se osećali ugroženim. Rat se vodio uz prekide, više kao niz pohoda i protivpohoda nego kao jedan veliki obračun, i ni jedna strana nije uspela da drugoj nanese odlučan poraz. Do kraja devete decenije postalo je jasno da Carstvo nema snage da Milutina izbaci sa zauzetih oblasti, a Milutin — koliko god uspešan — nije imao snage da krene na sam Konstantinopolj. Iz te ravnoteže nemoći rodio se mir.

Mir iz 1299. i savez sa Carstvom

Sporazum iz 1299. godine bio je za Srbiju prelomna tačka. Vizantija je priznala Milutinu ono što je već držao i pristala da ga primi u carsku porodicu udajom svoje petogodišnje kćeri Simonide za srpskog kralja, koji je tada bio u zrelim godinama i sa već nekoliko brakova iza sebe. Iz današnjeg ugla ovaj brak teško je prečuti bez nelagode, i izvori ga ne prikrivaju; za onovremenu carsku diplomatiju, međutim, on je bio politički instrument prvog reda. Simonida je Milutinu donela porfirorodno poreklo i pravo da se zove zetom cara, a Andronik je dobio mir na zapadnoj granici i, što je odmah postalo važno, mogućeg saveznika. Već u sledećoj deceniji Milutin je tu obavezu uzvratio: kada je čuvena Katalanska kompanija, najamnička vojska doneta da brani Carstvo, počela da pljačka sopstvenog poslodavca i da hara po vizantijskim oblastima, srpski kralj je poslao odrede koji su se borili uz cara protiv te neobuzdane sile.

Vizantija nije bila jedini front. Sa Bugarskom su odnosi bili kolebljivi — povremeni sukobi smenjivali su se sa kratkim mirovima, najčešće zapečaćenim brakovima ili razmenom talaca. Mnogo teži, jer trajniji i bliži, bio je odnos sa rođenim bratom Dragutinom, koji je posle 1282. zadržao severnu kraljevinu sa središtem u Beogradu i Mačvi, blisku ugarskom dvoru. Dvojica braće su godinama održavala krhku ravnotežu, ponekad sarađivala, ponekad zaratovala oko nasledstva i oblasti između Rudnika i Drine. Konačno razgraničenje nasledstva ostaće otvoreno pitanje i prelaziće na sledeću generaciju.

U svemu tome diplomatija je radila bez prestanka. Milutin je tokom života imao više žena — ugarsku princezu, ćerku tesalskog gospodara, jednu bugarsku vezu i konačno Simonidu — i svaki od tih brakova bio je deo političkog računa, dogovor sa nekim susedom o miru ili savezu. Pisao je papama u Rim; sa Klementom V vodio je prepisku u kojoj se, u jednom trenutku, ozbiljno razmatralo i približavanje crkvenoj uniji, jasno korišćeno kao adut prema Ugarskoj i prema zapadnim silama. Slao je poslanstva u Napulj i u Veneciju, sa kojom je sklapao trgovinske dogovore važne za prihode iz rudnika i carina. Najneobičnije od svih, krajem devedesetih godina poslao je izaslanike čak do dvora Ilkanida, mongolskih vladara Persije — gest koji je Srbiju, makar simbolično, stavio na mapu evroazijske diplomatije svog vremena.

Mnogo onoga što se zna o tim poslanstvima i razgovorima dolazi iz vizantijskih pera — pre svega iz hronika Georgija Pahimera i, nešto kasnije, Nikifora Grigore. Ti pisci Milutina prikazuju različito: čas kao mudrog i opasnog suseda kome je Andronik morao da popušta, čas kao varvarskog gospodara kome je carska kći data preko volje. Pojedinosti pojedinih razgovora, tačni datumi pojedinih poslanstava i precizne formulacije sporazuma često nisu sigurni i tu treba biti otvoren. Ono što jeste sigurno, jer se vidi iz više nezavisnih izvora i iz same teritorijalne karte, jeste obrazac: oportunističko širenje na jugu, brakovi kao oružje, i poslanstva u svim pravcima istovremeno.

Kada je 1321. umro, Milutin je iza sebe ostavio državu koja se prvi put u svojoj istoriji ozbiljno računala kao činilac u mediteranskoj politici. Granica je bila pomerena daleko na jug, carska kći sedela je u srpskoj palati, rimske kurije su mu pisale, a venecijanski i mongolski dvorovi znali su za njegovo ime. To nije bila slučajnost niti samo posledica vojničke sreće. Bio je to zbir četiri decenije strpljivog rada — pohoda koji nisu išli predaleko, mirova koji su uvek nešto donosili, brakova koji su otvarali vrata. Sa tim nasleđem suočili su se njegovi naslednici, i upravo iz njega će, jedno pokolenje kasnije, izrasti carsko doba Dušanovo.