Vojna krajina

Kada je u 16. veku osmanska sila prvi put prešla Savu i Dunav i počela da preti samom srcu Srednje Evrope, Habzburška monarhija je shvatila da klasična feudalna odbrana — vlastela, zamkovi, povremena vojska — nije dovoljna. Bio joj je potreban stalni, naseljeni odbrambeni zid, ljudi koji žive na granici i koji su, čim sa najbliže palanke odjekne uzbuna, već naoružani i u sedlu. Iz tog praktičnog očaja, postepeno, bez jednog osnivačkog akta, rodila se ustanova koja će vekovima oblikovati život miliona ljudi — Vojna krajina, na nemačkom Militärgrenze, dugačak militarizovani pojas duž osmanske granice.

Prve krajiške oblasti formirane su u 16. veku u Hrvatskoj i Slavoniji, tamo gde je pritisak Osmanlija bio najjači. Tokom 17. i naročito 18. veka, posle velikih ratova i pomeranja granica, krajina se širila ka istoku — preko Slavonije, dalje na Srem, Bačku, Banat i sve do današnje Rumunije. U svom najvećem obimu, krajem 18. veka, činila je dugačak luk od jadranske obale do donjeg Dunava, na pojedinim deonicama širok i po nekoliko desetina kilometara. Bila je to, u suštini, vojnička koža koju je Monarhija navukla na svoju južnu granicu.

Svrha sistema bila je dvostruka. Prvo, slojevita odbrana — niz utvrđenja, stalnih straža i naoružanih sela koji bi usporili svaku osmansku provalu dok se carska vojska ne sakupi. Drugo, ljudski rezervoar — krajina je davala Beču izvanrednu, jeftinu i bojevu pešadiju i lako konjaništvo, „graničare” koji su, kada nije bilo turskog rata, slati u sasvim druge ratove: u Italiju, u Nizozemsku, na Rajnu, kasnije i protiv Napoleona. Habzburzi su tako uspeli da po uzoru na osmansku graničnu organizaciju izgrade sopstveni odgovor — vojničku populaciju koja se sama hrani i sama brani, a koja je trajno na raspolaganju vladaru.

Pod komandom iz Beča

Vojna krajina nije bila pod vlašću ugarskog sabora ni hrvatskog bana, već pod neposrednom vojnom upravom iz Beča, preko Dvorskog ratnog saveta. To je bila njena suštinska crta i izvor stalnih trvenja sa Peštom i Zagrebom, koji su krajinu doživljavali kao deo svog ustavnog prostora otkinut u korist krune. Teritorija je deljena na pukove, svaki sa svojom deonicom granice i svojim sedištem; pukom je komandovao školovani austrijski oficir, ali su ljudstvo davala lokalna sela. Svaki muškarac sposoban za oružje bio je, u načelu, vojnik — pripadao je svom puku od mladosti do starosti i mogao je svakog časa biti pozvan.

Naseljenici su uglavnom bili pravoslavni Srbi, izbegli iz osmanskih oblasti — najpre tokom 16. i 17. veka, a u velikim talasima posle Seobe 1690. i kasnijih ratova. Uz njih su živeli i Hrvati, Vlasi, nešto Nemaca po vojnim varošima i drugi hrišćanski doseljenici. Zemlja im je davana na korišćenje pod uslovom nasledne vojne službe: porodica drži posed, ali za njega plaća ne porez, nego krv. Osnovna jedinica nije bila pojedinac, nego zadruga — proširena porodica koja zajednički obrađuje imanje, izdržava se i, kada zatreba, daje jednog ili više svojih muškaraca u puk. Ta veza zemlje, porodice i puške bila je srce krajiškog života.

Zauzvrat, graničari su uživali povlastice koje su iz ugla mađarskog kmeta delovale velike. Bili su lično slobodni, oslobođeni najvećeg dela feudalnih dažbina koje su pritiskale seljaštvo u ostatku Ugarske, imali su svoje seosko samoupravljanje pod vojnom strukturom i — što je za srpski narod bilo posebno važno — imali su zajemčenu versku slobodu. Pravoslavna crkva je u krajini imala svoje sveštenike, parohije, hramove i, na nekim mestima, manastire. Privilegije koje je Leopold I izdao Srbima krajem 17. veka, posle Seobe, dale su tim slobodama čvršći pravni okvir, mada je njihovo poštovanje u praksi zavisilo od trenutka i od ljudi u Beču.

Drugu stranu medalje treba reći jednako mirno. Život na krajini bio je tvrd. Stalna spremnost na pohod, dugi marševi po dalekim ratištima, gubici u bitkama koje sa srpskom granicom nisu imale veze — sve je to iscrpljivalo i ljude i imanja. Poljoprivreda je bila ograničena vojnim obavezama, trgovina sputana, a po habzburškim merilima graničarska sela su često bila siromašna. Privilegije su bile stvarne; cena tih privilegija bila je takođe stvarna. Sistem je počivao na obe ove istine istovremeno i nije ga pošteno opisivati ni kao idilu seljačke slobode ni kao puko ropstvo pod tuđim oficirima.

Iz tog načina života izrasla je posebna krajiška kultura — disciplinovana, vojnička, ali i izrazito narodna, sa svojim pesmama, običajima, vezama među zadrugama i jakim osećanjem zajedničke sudbine. Graničari su tokom 18. veka važili za jednu od najboljih lakih jedinica habzburške vojske; iskustvo, hrabrost i sposobnost da se snađu u teškom terenu donosili su im poštovanje čak i kod stranih posmatrača. To iskustvo neće ostati bez posledica: mnoge vođe srpskih ustanaka i nacionalnih pokreta u 19. veku, oficiri i pisci, ponikli su iz krajiških porodica ili su prošli kroz njihove škole i pukove.

Tokom 18. i 19. veka sistem se postepeno menjao. Sa povlačenjem osmanske granice na jug, neke deonice gubile su prvobitan smisao i bile demilitarizovane; Banatska krajina ukinuta je sredinom 19. veka, a poslednji, hrvatski delovi vraćeni su civilnoj hrvatskoj upravi 1881. godine. Time je formalno zatvorena ustanova koja je više od tri stoleća držala jednu od najdužih granica u Evropi. Za srpski narod Vojna krajina ostala je jedno od mesta gde se, daleko od matice, kalio osećaj zajednice — pod tuđom krunom, ali sa sopstvenom verom, jezikom i puškom u ruci.