Austrijsko-turski ratovi

Od poslednjih decenija sedamnaestog do kraja osamnaestog veka, Habzburška monarhija i Osmansko carstvo vodili su četiri velika rata čije su se glavne linije fronta vukle upravo preko zemalja u kojima su živeli Srbi. Beograd, Petrovaradin, Banat, severna Srbija i delovi Bosne postali su prostor na kome se odlučivalo o granicama dveju carevina — i, gotovo uzgredno, o sudbini ljudi koji su tu vekovima živeli. Svaki od tih ratova menjao je kartu, premeštao narod i ostavljao iza sebe spaljena sela, ali i nove navike, nove činove i nova politička očekivanja.

Prvi u nizu, Veliki bečki rat, počeo je osmanskim porazom pod Bečom 1683. godine. Iz tog poraza rodila se Sveta liga — Habzburzi, Poljaci, Mlečani i kasnije Rusija — koja je u narednim godinama isterala Osmanlije iz cele Ugarske. Carska vojska je 1688. ušla u Beograd, a već naredne godine prodrla duboko na jug, sve do Skoplja i Prizrena. Tada je, kratko, izgledalo da bi se osmanska vlast nad srpskim zemljama mogla srušiti. Preokret 1690. bio je utoliko teži: turska protivofanziva vratila je granicu na Savu i Dunav, a patrijarh Arsenije III Čarnojević poveo je u Habzburšku monarhiju Veliku seobu Srba, čiji su odjeci već posebno obrađeni. Mir u Sremskim Karlovcima 1699. potvrdio je novu sliku: Habzburzi su dobili Ugarsku, Erdelj i delove Hrvatske i Slavonije, a Sava je postala stalna granica.

Drugi rat, vođen od 1716. do 1718. godine, ostao je zapamćen po blistavim pohodima princa Eugena Savojskog. Pobeda kod Petrovaradina 1716. i osvajanje Beograda 1717. ušli su u evropske ratne udžbenike. Požarevačkim mirom 1718. Habzburzi su dobili severnu Srbiju sa Beogradom, Banat i severne delove Bosne. Po prvi put posle skoro tri stotine godina, prostor severno od zapadne Morave i južno od Save našao se pod hrišćanskom državom. Carska uprava pokušala je da od te oblasti, nazvane „Kraljevina Srbija”, napravi uređenu pograničnu provinciju: popisani su porezi, povučeni novi putevi, obnavljani gradovi, a Beograd je dobio baroknu tvrđavu. Sve to potrajalo je nepunih dvadeset i jednu godinu.

Od Beograda do Svištova

Treći rat, 1737–1739, bio je za Beč gotovo katastrofa. Habzburzi su, ohrabreni ruskim savezom, krenuli u novi pohod prema jugu, ali su pretrpeli niz poraza, a ruska pomoć pokazala se nedovoljno blagovremenom. Beogradskim mirom 1739. carstvo je izgubilo i Beograd i severnu Srbiju, koji su se vratili pod osmansku vlast. Za srpski svet to je značilo novu seobu — Drugu seobu Srba, takođe posebno obrađenu — i kraj kratkog habzburškog eksperimenta na južnoj obali Save. Mnogi koji su se posle 1718. naviknuli na novu vlast i njena pravila krenuli su preko reke da ne dočekaju povratak starog poretka.

Četvrti rat, 1788–1791, vođen je kao deo šireg ruskog rata protiv Osmanlija; car Josif II povukao je Beč u sukob u savezu sa Katarinom Velikom. Ovog puta Habzburzi su, pored redovne vojske, organizovali i posebne srpske dobrovoljačke jedinice — takozvani Frajkor, čije su čete prodirale duboko u osmansku Srbiju. Najpoznatija epizoda tog pohoda, Kočina krajina, biće posebno opisana. Mir u Svištovu 1791. završio je rat skromnim ishodom: Austrija se uglavnom povukla na ranije granice, sa manjim ispravkama, a Srbija je ostala pod sultanom. Pa ipak, ono što je u tim godinama stečeno nije se moglo lako izbrisati. Stotine srpskih oficira i podoficira, harambaše, buljubaše i obični vojnici naučili su kako se vodi moderan rat, kako se opslužuje top i kako se drži položaj — i to znanje će, samo desetak godina kasnije, postati kičma Karađorđeve vojske.

Posledice tih sukoba po srpsko stanovništvo bile su teške i ponovljive. Beograd je u nepunih sto pedeset godina nekoliko puta menjao gospodara; svaka promena donosila je rušenje, paljevine i seobe. Plodne ravnice severne Srbije i Banata pražnjene su pa naseljavane, srpsko stanovništvo se kretalo preko Save i Dunava u oba smera, a stari gradovi su menjali izgled, jezik na čaršiji, čak i izgled džamija i crkava. Habzburzi su Srbe koristili kao pomoćne trupe i graničare, a Osmanlije su sa svakim povratkom pojačavali nepoverenje prema raji koja je u međuvremenu „služila ćesaru”. Tako je dvostruka pripadnost — srpski svet u carstvu i srpski svet pod sultanom — postala trajna osobina, sa svim teškoćama koje je donosila.

Politički, ovi ratovi ucrtali su novi raspored sila na Balkanu. Habzburška monarhija postala je stalna velika sila na južnoj granici, sa kojom se moralo računati u svakoj balkanskoj računici. Rusija, isprva daleka i jedva primetna, krajem osamnaestog veka pojavila se kao novi pravoslavni pokrovitelj, što je u Srba probudilo nadu — opravdanu samo delimično — da bi sa severa mogla doći trajnija pomoć. Osmansko carstvo, naprotiv, ulazilo je u period jasnog opadanja: vojska je gubila bitke, finansije popuštale, a periferija sve teže slušala centar. To opadanje, polako i neravnomerno, otvaralo je prostor za novu politiku.

Najvažnija srpska posledica, ipak, nije bila u mirovnim ugovorima, već u onome što je rat ostavio u ljudima. Tokom skoro sto pedeset godina, generacije Srba naučile su da se oružje može uzeti i protiv sultana, da se u dobrovoljačkim četama može izboriti čin i ugled, i da hrišćanska velika sila — ma koliko nepouzdana u ključnim trenucima — može biti makar privremeni saveznik. Iskustvo ratovanja, slika kratkotrajne habzburške uprave nad Beogradom i sećanje na seobe sliveni su u jedno: u uverenje da promena nije nemoguća. Kada 1804. izbije Prvi srpski ustanak, on će krenuti bez prave strane pomoći, ali sa ljudima koji su, ili sami ili preko očeva, već stajali u stroju — i sa pamćenjem dugog veka graničnog rata iza sebe.