Diplomatsko rešenje

Leto 1815. godine zateklo je Miloša Obrenovića u retko povoljnom položaju. Posle pobeda kod Ljubića, Palež-Požege i, najvažnije, kod Dublja, gde je Imšir-paša bio razbijen, ustanička vojska držala je najveći deo Beogradskog pašaluka, a turski garnizoni bili su stešnjeni u nekoliko utvrđenih varoši. Mnogi ustanici, naročito stariji ljudi koji su prošli Karađorđev rat, očekivali su sledeći, logični korak — opštu navalu na Beograd, čišćenje pašaluka i, ako bude moguće, prelazak na sever. Miloš je odlučio drugačije. Umesto rata do kraja, ponudio je razgovor. Taj njegov izbor — pregovore umesto pobedonosnog napada — bio je najveća politička novina Drugog ustanka i istovremeno tačka oko koje će se generacijama lomiti procene njegovog vladanja.

Da bi se taj izbor razumeo, mora se gledati šire od bojišta. U martu 1815. Napoleon je pobegao s Elbe, vratio se u Pariz i započeo Sto dana — vojnu i političku epizodu koja je sve evropske dvorove ponovo gurnula u krizu. Bečki kongres, koji je tek završavao rad, najednom je morao da misli na novu koaliciju i na novi rat protiv Francuske. Bitka kod Vaterloa, juna 1815, nije rešila stvar preko noći — još mesecima su saveznici sređivali Francusku i mirovne uslove. Za male narode na rubu carstava to je značilo jednu hladnu istinu: niko u Beču, Londonu ili Petrogradu nije imao vremena da se ozbiljno bavi šta se događa u Šapcu i Beogradu. Srpsko pitanje, koliko god važno za one koji su ga živeli, na evropskoj mapi tog leta bilo je sporedno.

Drugi razlog ležao je u Rusiji. Rusija je tradicionalno bila pravoslavna zaštitnica i jedina sila koja je mogla diplomatski pritisnuti Portu. Ali Rusija je svoje odnose sa Carigradom regulisala Bukureštanskim mirom iz 1812, koji je doneo Srbima samo neodređene odredbe o „povlasticama” i nije bio sproveden. Car Aleksandar I, posle Napoleonove obnove, nije bio spreman da otvori novi front protiv Osmanlija zbog jednog ustanka u zaleđu Save. Miloš je to razumeo. Znao je da Bukureštanski mir postoji i da na njega može da se poziva diplomatski, ali da iza tog poziva, bar te godine, ne stoji ruska vojska. Ako bi krenuo u opštu navalu, oslanjajući se na pomoć koja neće doći, ponovio bi tragediju 1813. — pobede pa slom, slom pa odmazda.

Lekcija iz sloma

Upravo to sećanje bilo je treći i možda najteži razlog. Miloš je svojim očima video kako se završio Prvi ustanak. Karađorđeva Srbija, vojnički velika i moralno besprekorna, raspala se za nekoliko nedelja kada su Osmanlije, oslobođeni rata sa Rusijom, krenuli punim snagama. Posle toga došli su pokolji, prodaja u roblje, masovno bekstvo preko Save. Miloš je iz toga izvukao trezven zaključak — radikalna pobeda bez međunarodne garancije znači privremenu pobedu. Beogradski pašaluk geografski leži duboko u Osmanskom carstvu, opkoljen turskim oblastima sa juga, istoka i delom zapada. Bez velikog saveznika koji bi tursko mešanje učinio skupim, svaka konačna pobeda bila bi samo predah pred sledećom kaznenom ekspedicijom.

Iz tih razloga Miloš je tražio nešto skromnije, ali trajnije — delimično rešenje koje će sam sultan priznati. Ne nezavisnost, ne kralja, ne svoju državu na karti Evrope; za sve to nije bio trenutak. Tražio je da Srbi sami biraju knezove po nahijama, da sami ubiraju i predaju porez, da imaju sopstveni sud u sporovima među sobom i da turska vojska bude zatvorena u utvrđenjima. To je bila ona tiha autonomija, bez fanfara i bez svečanog ugovora, koju je sultan mogao da prihvati kao unutrašnju stvar svog carstva, a koja je ustanicima davala pravu samoupravu. Forma je bila skromna, sadržaj značajan.

Sreća je htela da i sa druge strane sedne čovek sličnog rezona. Marasli-Ali paša, novi rumelijski beglerbeg poslat da ugasi pobunu, brzo je shvatio da bi pun rat protiv Srba u trenutku kada Carstvo ima druge brige — od ruske granice do unutrašnjih buna — bio skup i neizvestan. Vojni resursi nisu bili neograničeni, a Beogradski pašaluk je decenijama bio rana koja gnoji. Bolje je, mislio je on, dopustiti Srbima da sami sebi održavaju red, ako tako više neće dizati oružje. Tako su se u jesen 1815. dva pragmatičara — jedan ustanik koji ne želi novi 1813, jedan paša koji ne želi novi rat — sastali i postigli usmeni sporazum koji nije bio mir u zapadnom smislu, ali jeste bio prećutno priznanje srpske samouprave.

Treba pošteno reći i ono što su Milošu zamerali. Stari Karađorđevi ljudi, mnogi od njih u izbeglištvu ili tek pristigli iz Austrije, smatrali su ovaj sporazum slabljenjem ustanka — gotovo izdajom. Po njihovom mišljenju, vojnička prevaga 1815. bila je istorijska prilika da se Osmanlije izbace iz Srbije i da se ne čeka veliki rat sila. Ta kritika nije bila bez osnova; ona je samo polazila od drugačije procene rizika. Miloš se nije složio. Ustanak je za njega bio poluga — sredstvo da se Porta natera za sto, a ne odbrambeni totalni rat. Vreme će pokazati da je njegov izbor doneo Srbiji trajnu autonomiju i, decenijama kasnije, kneževinu. Cena je bila spora i mukotrpna diplomatija, povremena poniženja pred sultanom i, na kraju, hladna senka koju će ovaj pragmatizam ostaviti na lik samog Miloša.