Izbijanje Drugog ustanka

Jeseni 1813. godine Prvi srpski ustanak se srušio. Karađorđe je sa najužim krugom prešao preko Save u austrijske posede, vojska se rasturila, a turska vlast se vratila u Beogradski pašaluk posle gotovo deset godina ustaničke države. Ono što je usledilo nije bilo obično smenjivanje gospodara. Sulejman-paša Skopljak, postavljen za beogradskog vezira, dobio je zadatak da pašaluku vrati pred-ustanički poredak i da kazni one koji su godinama nosili pušku protiv sultana. Sledeće dve godine, 1814. i početak 1815, ušle su u srpsko pamćenje kao vreme „velike turske odmazde” — i upravo iz tog vremena izrastao je Drugi ustanak.

Stvarno stanje u pašaluku bilo je teže nego pre 1804. Spahije su se vratile na svoja imanja, ali ne više kao deo uhodanog reda; mnogi su dolazili sa željom da nadoknade godine izgubljenog prihoda, sa pratnjom naoružanih ljudi i bez mnogo obzira prema zakonu. Raja je iznova bila prinuđena na stare i nove namete, na kuluk, na otkupe glave. Po varošima i hanovima krstarile su turske posade, vršila se javna pogubljenja istaknutih ustaničkih kapetana, nabijanja na kolac, vešanja na vidnim mestima. Cilj nije bio samo da se kazni, nego i da se zastraši — da se u svesti seljaka ubije sama pomisao na ponovnu pobunu.

U takvoj atmosferi, krajem septembra 1814, izbila je u kragujevačkoj nahiji Hadži-Prodanova buna. Hadži-Prodan Gligorijević, stari ustanički starešina, podigao je narod na lokalnom nivou, bez šire pripreme i bez dovoljno saveznika. Buna se brzo proširila preko nekoliko sela, ali je isto tako brzo bila ugušena. Hadži-Prodan je sa malom grupom uspeo da prebegne preko granice, dok je Sulejman-pašin odgovor pao na obične ljude. Stradala su čitava sela, broj žrtava nikada nije pouzdano utvrđen, ali savremene procene govore o stotinama pobijenih i o talasu novih nameta na nahije za koje se sumnjalo da su podržale Hadži-Prodana. Paradoksalno, neuspeh te bune pojačao je teror — i upravo time učinio veliki ustanak izvesnijim.

Među preživelim knezovima i ustaničkim kapetanima zima 1814–1815. prošla je u tihom, ali sve otvorenijem dogovaranju. Reč je o ljudima koji su prošli kroz Prvi ustanak, koji su poznavali i tursku vojnu silu i sopstvene moći, i koji su iz iskustva izvukli dvostruku pouku. Prva je bila da povratak na staro nije moguć — život pod Sulejman-pašom postao je opasniji od pobune. Druga, jednako važna, bila je da se Karađorđeva totalna borba na život i smrt ne sme doslovno ponoviti. Nova pobuna, ako do nje dođe, moraće biti opreznija: ograničenija u ciljevima, spremnija na pregovore, sa otvorenim kanalom prema Porti.

Miloš kao neformalni prvak

U središtu tih dogovora našao se Miloš Obrenović, knez rudničke nahije. Nije bio najstariji niti najslavniji od preživelih starešina, ali je njegov položaj bio izuzetan. U Prvom ustanku borio se uz starijeg brata Milana, stekao iskustvo i u boju i u upravi nahijom. Kada je ustanak 1813. pao, Miloš nije pobegao preko Save; ostao je u zemlji, prihvatio tursku vlast i bio od strane Porte i Sulejman-paše priznat kao knez. To ga je u očima nekih savremenika učinilo sumnjivim, ali mu je dalo nešto što niko drugi nije imao — legalan status, mogućnost da se kreće po pašaluku, da pregovara sa Turcima i da sa njima razmenjuje pisma a da odmah ne bude proglašen za odmetnika.

Tokom zime 1814–1815. Miloš je u svojoj kući i po sastancima sa drugim knezovima sve otvorenije razgovarao o ustanku. Tačan tok tih razgovora i precizan trenutak kada je odluka pala teško je rekonstruisati; mnogo toga znamo iz kasnijih sećanja samih učesnika, koja su pisana sa svešću o sopstvenoj ulozi i nisu uvek pouzdana u detalju. Sigurno je, međutim, da je Miloš do proleća 1815. bio neformalni vođa kruga koji je pripremao pobunu. Sigurno je i da priprema nije bila tajna onako kako se to obično zamišlja — Turci su znali da nešto vri, ali su procenjivali da knezovi neće smeti, naročito posle Hadži-Prodana.

Tu se vidi i osnovna razlika u odnosu na 1804. Prvi ustanak je započeo kao odbrana od dahija, gotovo nužno, sa horizontom koji se širio kako su pobede pristizale. Drugi ustanak je od početka mišljen kao ograničena, politički vođena akcija: cilj nije bio rušenje sultanove vlasti, nego povratak na neki podnošljiv red u kome će srpski knezovi imati zaštićen položaj, a raja zakonske granice nameta. Otuda i drugačiji ton u svemu što će uslediti — manje proglasa, više pisama; manje totalnih bitaka, više opsada i pregovora; manje pozivanja na pravo mača, više na sultanovu reč.

Krajem zime 1815. priprema je već prešla u stanje u kome se povratak nije mogao zamisliti. Po nahijama su se ljudi tiho okupljali, oružje koje je posle 1813. delimično ostalo skriveno polako je izvlačeno, jataci su uspostavljali veze. Bilo je pitanje dana kada će neki povod, naizgled lokalan, postati znak za opšti pokret. Drugi srpski ustanak izbiće svega nekoliko nedelja kasnije, na Cveti, u Takovu — ali on tada neće početi, nego će samo izaći na vidno mesto. Početak je već bio iza ljudi koji su preživeli 1813. i koji su iz odmazde Sulejman-paše Skopljaka izvukli zaključak da druge mogućnosti nemaju.