Sukob Miloša i Karađorđa

U leto 1817. godine, manje od dve godine pošto je Miloš Obrenović izborenom autonomijom iz 1815. zaustavio novi rat sa Portom, u Srbiju se tajno vraća čovek čije je ime za većinu naroda još uvek bilo najveće — vožd Karađorđe Petrović. Posle godina provedenih u izgnanstvu, najpre u Habzburškoj monarhiji, zatim u Rusiji i Vlaškoj, Karađorđe je u Beogradu i nahijama izbijao kao senka iz prošlosti koju nova srpska politika nije znala kuda da smesti. Onaj koji ga je dočekao bio je Miloš — knez koji je upravo naučio da se srpska stvar može voditi i bez otvorenog rata, sporazumom, strpljenjem i ćutanjem. Sudar te dvojice ljudi i dva pogleda na ono što Srbija sme i ne sme da uradi završio se jedne julske noći u Radovanjskom lugu, na način koji će obeležiti čitav devetnaesti vek.

Karađorđev povratak nije bio usamljen poriv jednog umornog izgnanika. Bio je deo šireg, znatno opasnijeg plana. Vožd je u Vlaškoj stupio u vezu sa Filiki eterijom — tajnim grčkim ustaničkim društvom koje je pripremalo opšti hrišćanski ustanak na Balkanu protiv Osmanskog carstva. U eterističkim glavama Karađorđe je bio prirodan vođa srpskog dela tog ustanka, čovek čije bi samo ime ponovo podiglo nahije. On sam, izgleda, u tu zamisao je verovao iskreno: za njega je 1813. bila poraz, a ne kraj, i autonomija koju je Miloš izborio dve godine ranije delovala mu je kao polovično rešenje, dobro za predah, ali ne i za konačnu slobodu. Tako je, sa lažnim ispravama i u pratnji malog broja ljudi, prešao Dunav i stigao u smederevsku nahiju.

Sklonio se kod svog kuma Vujice Vulićevića, smederevskog vojvode i čoveka koga je dobro poznavao još iz Prvog ustanka. Vulićević mu je obezbedio skrovište u Radovanjskom lugu, šumovitom predelu nedaleko od Smedereva, i istovremeno — gotovo odmah — javio Milošu. Šta je tačno Vulićević znao i kada, koliko se kolebao i koliko je sam delovao na svoju ruku, izvori ne kazuju do kraja; deo onoga što danas znamo o tim danima dolazi iz kasnijih, često pristrasnih svedočenja. Sigurno je samo to da je vest o povratku vožda za Miloša bila najgora vest koju je u tom času mogao primiti.

Hladan račun u Kragujevcu

Miloš je opasnost razumeo trenutno i u celini. Karađorđev povratak značio je dve mogućnosti, obe loše. Ili će vožd, oslonjen na heteriste i sopstveni ugled, povesti narod u novi opšti ustanak — i tada će Marašli Ali-paša, novi beogradski vezir s kojim je Miloš tek bio uspostavio krhki radni odnos, pozvati osmansku vojsku iz Niša i Bosne, a sve što je izboreno 1815. nestaće u krvi. Ili će dva vođe ostati u zemlji jedan pored drugog — i tada će se, pre ili kasnije, ljudi razdeliti, nahije podeliti, a unutrašnji rat učiniti ono što Turci nisu uspeli. U oba slučaja gubi se autonomija, gubi se mir koji je tek počeo da raste, gubi se i samo ime srpske kneževine pred Portom.

Posle žurnih i tajnih razgovora sa nekolicinom prvaka, Miloš donosi odluku. Vulićeviću je upućena poruka — usmena ili pismena, izvori se razilaze — da Karađorđa ne sme pustiti iz Radovanjskog luga živog. U noći uoči 13. jula 1817. (25. jula po novom kalendaru), Vulićević i njegov pratilac, po predanju Nikola Novaković, ušli su u kolibu u kojoj je vožd spavao. Po predanju, Novaković ga je udario sekirom dok je još bio u snu. Glava je potom odsečena i kasnije, preparirana u soli, otpravljena u Beograd, a odatle Marašli Ali-paši i dalje u Carigrad — kao dokaz da knez srpski stoji čvrsto uz Portu i da među Srbima nema mesta za ljude koji bi dizali novi ustanak. Bio je to čin svireposti svesno odabran kao politička poruka, namenjen i Turcima i sopstvenom narodu.

Posledice su počele istog časa i traju, na svoj način, do danas. Marašli Ali-paša je primio poklon i Miloš je zauzvrat zadržao ono što mu je bilo najvažnije — turska vojska nije ušla u nahije, a postupno proširivanje autonomije moglo je da se nastavi. U narodu je, međutim, vest pala teško. Karađorđe je bio vožd Prvog ustanka, čovek koji je 1804. podigao zastavu i koji je u sećanju mnogih kuća još uvek bio simbol slobode. Što je Miloš to naredio — a malo ko je sumnjao da jeste, makar to pred narodom nikad nije otvoreno priznao — ostalo je mrlja koja se nije isprala. Iz tog ubistva izrasla je dinastička mržnja Obrenovića i Karađorđevića, niz prevrata, abdikacija i atentata, koji će obeležiti gotovo svaku deceniju devetnaestog veka, do krvave 1903.

Pošteno je reći i ovo: nijedan od dvojice ljudi ne stoji u toj priči kao junak bez senke. Karađorđe je bio vojni vođa retke hrabrosti i jednako retke surovosti, čovek koji je voleo radikalna, brza rešenja i koji je u povratku 1817. video novu šansu, ne razmišljajući mnogo o ceni koju bi platili oni koji su ostali u zemlji. Miloš je bio hladan politički um, sposoban da računa godinama unapred i spreman da za ono što je smatrao višim ciljem naredi zločin nad nekadašnjim saborcem i kumom svog izvršioca. Sukob njih dvojice nije sukob dobra i zla; to je tragedija u kojoj se obe odluke mogu razumeti, a nijedna ne može potpuno opravdati. Srbija je te julske noći u Radovanjskom lugu istovremeno sačuvala državu i izgubila nešto što se državom ne meri.