Usmena pogodba sa Portom

Posle uspeha ustanika u leto 1815. godine, ratno pitanje je naizgled bilo rešeno, ali pravo pitanje — šta će sada da bude od Srbije — tek je počinjalo. Porta nije mogla, a ni htela, da ponovi greške iz vremena Sulejman-paše Skopljaka i njegovih ljudi koji su 1813. odveli zemlju u nove zulume. U Beograd je za vezira postavljen Marasli-Ali paša, čovek sklon dogovoru, sa nalogom da smiri pokret bez novog krvoprolića. Sa srpske strane, u svakom selu i nahiji, vođa je već bio jasan: Miloš Obrenović, takovski knez koji je u martu digao ustanak i koji je u međuvremenu, ne čekajući ničije priznanje, počeo da se ponaša kao narodni starešina.

Sastanak Miloša i Marasli-Ali paše dogodio se u jesen 1815, u okolini Beograda. O njemu nije sačuvan nijedan pisani sporazum, niti su njegovi članovi ikada zvanično ratifikovani na Porti. Pogodba je bila usmena — niz uzajamnih obećanja izgovorenih pred svedocima sa obe strane, koja su zatim počela tiho da se primenjuju. Upravo zato je istoričarima teško da je rekonstruišu po tačkama: ono što danas znamo o njenom sadržaju izvedeno je iz kasnijih ponašanja obe strane, iz Miloševih pisama i iz turskih službenih zapisa. Ipak, glavni obrisi su jasni, i o njima se u struci uglavnom slaže.

Ustanici su pristali da polože oružje i da formalno priznaju sultanovu vlast. Zauzvrat su zadržali samoupravu u nahijama. Srpski knezovi po selima i nahijama bili su priznati kao deo vlasti, a ne više samo kao narodni posrednici između raje i osmanske uprave. Učestvovali bi u prikupljanju poreza zajedno sa turskim sakupljačima, što je u praksi značilo da se danak nije više slivao samo kroz osmanske ruke, već da je svaki dinar prošao i kroz srpsko knežinsko knjigovodstvo. Vojvode — ljudi koji su predvodili ustaničke čete — više nisu smele da vode rat, ali im je ostavljeno oružje za samoodbranu, što je u tadašnjim balkanskim prilikama bila važna razlika između podanika i potpuno razoružane raje.

Miloš je u tom dogovoru priznat kao „veliki knez” beogradske nahije i kao nadnahijski vođa, čovek preko koga će se ubuduće voditi pregovori između Porte i Srba. To nije bila titula koju je Carigrad svečano izdao — bila je to praktična formula koja je vredela onoliko koliko su je obe strane bile spremne da poštuju. Ali i takva, ona je značila da postoji jedan jedini srpski sagovornik, prepoznat od osmanskih vlasti, i da preko njega prolazi sve što se odnosi na srpsku zajednicu u Beogradskom pašaluku.

Dvostruka vlast

Suština pogodbe može se opisati kratko: dvostruka vlast. U Beogradu i u tvrđavama — Šapcu, Smederevu, Užicu, Kladovu — sedeo je osmanski paša sa svojim janičarima i topovima. On je predstavljao sultana, naplaćivao tvrđavske takse, držao garnizone i nadzirao puteve. U selima i palankama, naprotiv, vlast su vodili srpski knezovi: oni su sudili u manjim sporovima, raspodeljivali poreske obaveze, birali starešine i ubirali ono što je pripadalo i caru i njima samima. Spahije, turski feudalci, i dalje su sa srpskih seljaka uzimale desetinu — to se nije ukinulo i o tome treba reći pošteno. Sistem je ostao osmanski; promenjeno je samo to ko ga sprovodi na lokalnom nivou.

Rešenje je bilo nesavršeno i krhko. Pisanog ugovora nije bilo, pa je sve zavisilo od dobre volje pojedinih ljudi — pre svega Marasli-Ali paše, koji je svoj autoritet ulagao u održanje pogodbe, i Miloša, koji je morao da spreči nove pobune u brdima. Bilo je dovoljno da na vezirsko mesto dođe oštriji čovek, ili da neki ustanički kapetan ne izdrži zulum lokalnog age, pa da sve počne iznova. Pa ipak, prvi put posle pet vekova u Beogradskom pašaluku postojao je jasno odeljen domaći srpski politički subjekt: priznat vođa, priznati knezovi, priznata uloga u poreskom poslu. Knezovi više nisu bili samo posrednici između dva sveta — bili su, makar delimično, deo vlasti.

Upravo iz tog krhkog usmenog dogovora izrašće, korak po korak, prava srpska autonomija. Sve što će uslediti — Miloševa diplomatska igra sa Portom, posredovanje Rusije na osnovu Bukureškog mira, hatišerifi iz 1830. i 1833. godine kojima će Srbija biti priznata kao kneževina pod sopstvenim naslednim knezom — sve to ima koren u sastanku iz jeseni 1815. Bez te prve, neispisane pogodbe, kasnija pisana priznanja ne bi imala šta da potvrde.

Treba primetiti i inovaciju koju je Miloš tada uveo u srpsku politiku. Karađorđe je vodio veliki sukob — otvoren rat protiv osmanske države, sa idejom potpunog oslobođenja. Miloš je izabrao drugačiji put: postepen, pregovarački, formalno lojalan sultanu, a u suštini usmeren ka tihom širenju domaće vlasti. Bila je to strategija strpljenja, koja je u narednim godinama Srbiji donela ono što puška ne bi mogla — vreme. Donela mu je i uspehe i optužbe za apsolutizam, jer je vlast koju je tako pažljivo izgrađivao zadržao čvrsto u svojim rukama. Ali tog jesenjeg dana 1815, dok je sa Marasli-Ali pašom sklapao dogovor bez papira i pečata, on je u srpsku istoriju uneo nešto čega tu pre njega nije bilo: državno strpljenje.