Hadži-Prodanova buna

Do jeseni 1814. godine, manje od godinu dana posle sloma Prvog ustanka, raja u Šumadiji i zapadnoj Srbiji već je shvatila šta zapravo znači obnovljena turska vlast. Sultanovo pomilovanje, koje je u proleće te godine svečano objavljeno, pokazalo se kao slabo platno. Spahijska nadleštva vraćena su, porez se ubirao tvrdo, a po selima su prolazile čete koje su mogle da ulaze u kuće kako su htele. Najteže je padalo to što je u oblasti živela još uvek velika grupa ljudi koji su pamtili šta su deset godina ranije sami osvojili — i koji su sada, kao raja, gledali kako se isti aga vraća u istu kuću.

Među njima je bio i Hadži-Prodan Gligorijević, nekadašnji vojvoda iz okoline Trnave kod Čačka, veteran Prvog ustanka. Za razliku od mnogih starešina koji su u jesen 1813. prešli u Austriju, on je ostao u zemlji. Imao je veze sa preostalim ustaničkim ljudima, znao je kako se diže selo i bio je u dosluhu sa monasima ovčarsko-kablarskih manastira, koji su u tom kraju činili sopstvenu vrstu mreže. Tokom 1814. turska vlast je po Beogradskom pašaluku progonila bivše ustanike. Neposredni povod pobune bio je sukob u manastiru Trnavi, u septembru 1814, između ljudi čačanskog muselima Latif-age i Srba predvođenih igumanom Pajsijem i Hadži-Prodanovim bratom; posle toga, kada povratka više nije bilo, Hadži-Prodan se stavio na čelo pobune.

Buna je planula u poslednjim danima septembra u kraju oko Trnave i brzo se prelila na okolna sela. U prvim danima oko nje se okupilo nekoliko stotina, po nekim procenama i više hiljada naoružanih ljudi — tačan broj ostaje predmet rasprave, jer su izvori malobrojni i pristrasni. Cilj je bio jasan koliko je i bio kratkoročan: razbiti turske posade po manjim mestima, zauzeti prelaze i dati ustanku da se prelije severnije, u Rudničku nahiju i ka Šumadiji. Ono što ustanicima nije bilo jasno bilo je da su krenuli bez bilo kakve šire pripreme, bez slaganja sa drugim knezovima i bez ijednog ozbiljnog spoljnog oslonca.

Miloš odbija

Najvažnija odluka tih nedelja, međutim, nije pala na bojnom polju, nego u Rudniku. Tamo je tada živeo Miloš Obrenović, koji 1813. nije napustio Srbiju i kome je novi beogradski vezir Sulejman-paša Skopljak posle predaje poverio položaj obor-kneza Rudničke nahije. Hadži-Prodan mu je poslao poruke i pozive da se pridruži; po nekim kazivanjima i lično je dolazio kod njega. Miloš je odbio. Ocenio je da je ustanak preuranjen, da nema ni baruta, ni reda, ni spoljnog saveznika, i da će biti slomljen pre nego što se pravo razgori. Više od toga: prihvatio je da Turcima pomogne u smirivanju pobune u svom kraju, pokazujući se kao odan obor-knez.

Taj potez je već među savremenicima izazvao oštre sudove i ostao je sporan do danas. Jedni u njemu vide hladnu, retku strategijsku trezvenost — Miloš je razumeo da će ustanak koji nije pripremljen biti samo razlog za novu krv i da treba sačekati zimu, prolazak ratne sezone i bolji čas. Drugi u tome vide oportunizam i, još teže, to da je srpski knez pomagao da se guše njegovi sopstveni saplemenici. I jedno i drugo viđenje ima svojih razloga; istorija mu je, kao što biva, presudila više po onome što je usledilo nego po samom činu.

Turski odgovor na bunu bio je brz i namerno zastrašujući. Vezirske čete su u nekoliko manjih sukoba razbile ustaničke grupe, a otpor se ugasio već tokom oktobra. Sledilo je ono što je Porta u ovakvim prilikama gotovo uvek činila — javna odmazda. Veći broj zarobljenih ustanika, među njima i ljudi koji sa samom bunom nisu imali mnogo veze, pogubljen je u Beogradu i drugim varošima; nabijanje na kolac korišćeno je svesno, kao prizor koji treba da odvrati ostale od pomisli na novi pokret. Hadži-Prodan se sa nekolicinom svojih uspeo prebaciti preko Save u Austriju i više se nikada nije vratio kao čovek o kome se odlučuje.

Učinak bune na narod bio je suprotan onome čemu se Porta nadala. Krv koja je tekla u jesen 1814. nije ućutkala selo — učvrstila je u njemu osećanje da povratak na staro nije moguć i da pitanje nije da li, nego kada i kako. U narednim mesecima Miloš je upravo tu pouku pretvorio u plan: tiho je obilazio knezove, slao izviđače, gomilao barut i čekao proleće. Drugi srpski ustanak, koji će izbiti tek na Cveti 1815. godine, neće biti improvizacija jednog kraja, nego usaglašen pokret više nahija pod jednim čovekom — i taj jedan čovek biće, ne slučajno, baš onaj koji se 1814. nije dao povući u tuđu, brzopletu pobunu.

Hadži-Prodanova buna ostaje, dakle, mali, ali stvaran red u srpskoj istoriji: poslednji odjek Prvog ustanka i prvi nagoveštaj Drugog. Pokazala je da raja neće mirno primiti obnovljeno tursko uređenje, da samo srce, bez pripreme, nije dovoljno — i da je izbor vođe za sledeći pokušaj već tada, makar i bolno, počeo da se odvija u korist Miloša Obrenovića.