Karađorđe Petrović

Đorđe Petrović rođen je oko 1768. godine u Viševcu, malom selu u srcu Šumadije, u srpskoj pravoslavnoj seoskoj porodici koja nije imala ni imetak ni ime. Tačan datum rođenja se ne zna; godina se rekonstruiše iz kasnijih svedočenja i porodičnog predanja. Detinjstvo mu je, prema svemu što je sačuvano, bilo obeleženo siromaštvom, smrtnim slučajevima u porodici i onom vrstom svakodnevnog nasilja koje je u Beogradskom pašaluku pratilo seljaka raju: turski spahija, zulumi prolaznih krdžalija, neizvesnost roda i poreza. Iz tog tvrdog početka izrastao je čovek koji će četiri decenije kasnije postati prvi vožd ustaničke Srbije.

Nadimak Karađorđe — „Crni Đorđe” — dali su mu, prema tradiciji, Turci, zbog tamne kose, mrkog pogleda i sumorne, oštre naravi. Ime se primilo tako čvrsto da je pravo prezime gotovo iščezlo iz upotrebe, a kasnije će postati osnova dinastičkog imena Karađorđević. Već u mladosti je radio kao čobanin, a potom se okrenuo trgovini stokom, pre svega svinjama — što je u Šumadiji bio najunosniji posao, jer su krda gonjena preko Save u Habsburšku monarhiju činila glavnu izvoznu robu pašaluka.

U mladim godinama prebegao je preko Save u austrijsku Slavoniju. Tačan povod beleže različita predanja, ali se najčešće ponavlja priča da je ubio Turčina koji je nasrnuo na njegovu porodicu i potom morao da beži. Tako je oko 1787. završio kao dobrovoljac u Srpskom frajkoru — pomoćnoj jedinici sastavljenoj od prečanskih i prebeglih Srba — u Austro-turskom ratu 1788–1791. godine. Tu je stekao prvo pravo vojno iskustvo: učio se redovnoj komandi, organizaciji čete, snabdevanju, upotrebi vatrenog oružja u sklopu velike vojske. Te lekcije iz austrijske vojne prakse kasnije će ga razlikovati od mnogih ustaničkih vođa koji su ratovali samo po hajdučki.

Posle Svištovskog mira vratio se u Beogradski pašaluk i nastavio život trgovca svinjama. Posao je vodio uspešno; ima podataka da je do početka XIX veka već bio među imućnijim seljacima kraja oko Topole i da je u kraju uživao ugled — ne kao knez ili obor-knez, već kao čovek od oružja, koga je obična raja zvala u zaštitu. Iz tog perioda potiču i prve veze sa ljudima koji će kasnije činiti uže jezgro ustaničkih starešina: bivši frajkorovci, hajduci, mlađi trgovci i sveštenici Šumadije.

Čovek i vožd

Savremenici, i srpski i strani, opisuju Karađorđa kao krupnog, fizički nametljivog čoveka, snažnog tela i odlučnog koraka. Bio je duboko, gotovo strogo religiozan u pravoslavnom ključu: postio je, krstio se pred bitke, držao se sveštenika. Pismenost mu je, po svemu sudeći, bila slaba — sam je mogao da se potpiše i s mukom pročita pisana akta, ali se važnijim ispravama oslanjao na pisare i savetnike. Njegov autoritet nije počivao na učenosti nego na sili ličnosti: oštroumnoj, naprasitoj, sklonoj naglim odlukama i, kada je trebalo, surovoj. Iz istih izvora, međutim, izbijaju i druge crte — lična toplina u krugu porodice, vernost prijateljima iz mladosti, sposobnost da, kada se ohladi, prizna grešku.

Kada su starešine 15. februara 1804. godine u Orašcu, na zboru o kome će biti reči u sledećoj lekciji, tražile vođu, Karađorđe se, prema kasnijim svedočenjima, isprva opirao. Sam je rekao da je naprasit, da neće moći da trpi neposlušnost i da će za sitna ogrešenja kažnjavati strogo. Ipak je prihvatio. Pokazalo se da je u tim teškim godinama upravo takav čovek bio potreban: odlučan na bojištu, gde je vodio iz prvih redova, a u politici dovoljno širok da prepozna ono što mnogi seljački starešine nisu — da Beograd mora biti uzet, da se mora tražiti savez sa Rusijom i da od ustaničkog saveza treba praviti pravu državu sa ustanovama.

Od 1808. godine, posebnom skupštinskom odlukom, priznat je za naslednog poglavara Srbije. Vladao je mešavinom vojne komande i patrijarhalne vlasti, povremeno u napetosti sa Praviteljstvujuščim sovjetom — telom starešina koje će biti tema posebne lekcije — oko toga gde leži stvarni izvor odluka. U Topoli je podigao porodični konak i crkvu, koji su postali neformalno središte mlade države. Sa suprugom Jelenom, rođenom Bošković, imao je veliku porodicu, a najbliži krug činili su mu provereni vojvode i rodbina. Mane su mu, međutim, bile vidljive i savremenicima: teško je delio vlast, prema rivalima je znao biti nemilosrdan, a u nekoliko poznatih epizoda — uključujući lično učešće u kažnjavanju neposlušnih, pa i članova bliske rodbine — pokazao je tamnu stranu svoje naravi. Diplomatski je, kad bi planuo, znao da naškodi sopstvenoj stvari.

Kada se 1812. godine Rusija mirom u Bukureštu izvukla iz rata sa Portom i ostavila Srbe bez glavnog spoljnog oslonca, a turska vojska 1813. provalila u zemlju, Karađorđe je, posle kratkog otpora, prešao preko Save u Habsburšku monarhiju, a odatle dalje u Rusiju. Tamo je proveo nekoliko godina kao izbeglica, povezan sa grčkom Heterijom i sa onima koji su sanjali novi ustanak na Balkanu. Leta 1817. tajno se vratio u Srbiju nadajući se da će predvoditi novi rat. Tu ga je čekala druga odluka: Miloš Obrenović, vođa obnovljene srpske autonomije od 1815, nije želeo živog suparnika. Karađorđa su, po Miloševom znanju i nalogu, ubili njegovi ljudi u noći između 24. i 25. jula 1817. godine; glava je poslata u Carigrad kao dokaz.

Tim ubistvom otvorena je duga, tragična zavada Karađorđevića i Obrenovića, koja će ceo XIX vek presecati srpsku politiku i smenjivati dinastije na prestolu. Karađorđe je, uz sve mane — surovost prema protivnicima, težak karakter, povremenu lošu procenu — ostao u srpskom pamćenju kao vožd: čovek koji je iz Viševca i Topole, bez učenih škola, podigao narod na ustanak, postavio temelj moderne srpske države i krvlju, svojom i tuđom, platio cenu tog početka. Narodne pesme pamte ga kao junaka, istorija ga sudi strože — i jedno i drugo, ako se gleda pošteno, deo su iste, složene istine.