Izbijanje Prvog ustanka

Krajem januara i početkom februara 1804. godine, dok je sneg još pokrivao šumadijske kose, dahije su po nahijama Beogradskog pašaluka redom pogubili srpske knezove i ugledne ljude — događaj koji će u sećanju ostati upamćen kao Seča knezova. Cilj je bio jasan: presečeno glavu pokretu pre nego što se sastavi. Učinak je bio suprotan. Preživeli prvaci shvatili su da nemaju izbor između mirovanja i ustanka, već samo između ustanka i sopstvene smrti. U tom hladnom času, na ivici očaja, otpočeo je niz događaja koji će za nepunih godinu dana iz lokalne osvete prerasti u Prvi srpski ustanak.

Vesti o ubistvima širile su se selima brže nego što su dahijski poternici stizali da pohvataju ostatak. Po šumama oko Rudnika, Kragujevca i Valjeva, ljudi koji su tek bili obični seoski starešine ili hajduci sada su se skupljali u manje čete. Negde su to bili rođaci ubijenih knezova, negde frajkori, veterani austrijskih dobrovoljačkih jedinica iz rata 1788–1791, naviknuti na barut i komandu. Prvi okršaji bili su sitni i raštrkani: napadi na dahijske subaše, paljenje hanova, čišćenje pojedinih sela od janičarskih posada. Bilo je očito, međutim, da bez šireg dogovora ti mali ognjevi neće izdržati prvi pravi udar.

Skupština u Orašcu

Dogovor je sazreo brzo. Na Sretenje, 2. februara po starom — 14. februara po novom kalendaru — 1804. godine, u selu Orašcu u srcu Šumadije, sakupila se grupa preživelih knezova, sveštenika, hajdučkih harambaša i seoskih prvaka. Bila je to skromna skupština pod vedrim nebom, bez svečanosti i bez stranih posmatrača; samo ljudi koji su znali da odluka ne trpi odlaganja. Glavno pitanje bilo je jednostavno i teško: ko će voditi. Bez priznatog vođe svaka nahija borila bi se za sebe i prvi ozbiljan turski pohod razbio bi ih po delovima.

Izbor je pao na Đorđa Petrovića, čoveka koga su u kraju već zvali Karađorđe. Imao je oko četrdeset godina, krupan stas, glas koji se daleko čuo i ugled trgovca svinjama koji je svoju robu znao da provede do Austrije i nazad — što je u to vreme značilo i poznavanje puteva, ljudi i graničnih običaja. Borio se u austrijskom frajkoru, dakle imao je vojnu praksu kakvu malo ko od okupljenih može da pokaže. Bio je poznat kao odlučan, čak i strog čovek kratkih reči i brze ruke. Predanje govori da je u prvi mah odbio, predlagao druge — pominju se Stanoje Glavaš i drugi iskusniji harambaše — ali da je skupština insistirala. Pristao je, izabran za vožda, vrhovnog komandanta ustanka.

U nedeljama posle Orašca, ustanak se širio brzinom koja je iznenadila i same učesnike. Naoružane čete pročešljale su nahije, isterale dahijske ljude iz palanaka, zauzele manje utvrde i spojile se u veće odrede. Šumadija je bila prva oslobođena, a požar se ubrzo prelio na valjevski, smederevski i požarevački kraj. Beograd, sa svojom tvrđavom i janičarskom posadom, ostao je glavna prepreka, ali okolina pašaluka već je do proleća izmakla iz ruku dahijske četvorice.

Važno je razumeti šta su sami ustanici tada govorili da hoće. Cilj — bar formalno proglašeni — nije bila nezavisnost. Bila je to obnova reda iz vremena Hadži Mustafa-paše i sultanovog Hatišerifa iz 1793. godine, dakle one ograničene samouprave koju su Srbi u pašaluku već jednom uživali. Zahtev je glasio: neka sultan ukloni dahije, vrati stara prava, i mi ostajemo verni podanici. To nije bila samo taktika; bio je to i moralni stav koji je ustanku davao snagu pred svetom. Borba protiv odmetnutih janičara, a uz sultana, bila je nešto drugo nego pobuna protiv carstva — i lakše se branila pred Bečom, Petrogradom i samom Portom.

U prvi mah, takav stav imao je i opipljive posledice. Sultan Selim III, vladar reformskih nastojanja, dahije nije voleo ništa manje od Srba; oni su u suštini bili odmetnici od njegove vlasti. Porta je u Beogradski pašaluk uputila komesare i izaslanike, a deo bosanskih i drugih osmanskih trupa, vernih sultanu, stupio je u zajedničke akcije sa srpskim ustanicima protiv dahija. Slika je za kratko vreme bila zaista neobična: srpske čete i carske jedinice rame uz rame protiv četvorice odmetnika. Krug oko dahija stezao se brzo. Kučuk-Alija, Aganlija, Mula Jusuf i Mehmed-aga Fočić morali su da beže Dunavom; uhvaćeni su i pogubljeni leta 1804, prema kazivanjima na Adi Kale, dunavskom ostrvu na kojem je presuda izvršena.

Sa smrću dahija, formalni povod za ustanak je nestao — ali tenzije nisu. Srbi nisu hteli da spuste oružje i vrate se u uslove pre 1801; previše je krvi proliveno, previše straha pretrpljeno, previše nade probuđeno. Porta, s druge strane, nije bila spremna da prizna onoliko samouprave koliko su ustanici sada tražili: sopstvene knezove, sopstvenu naoružanu silu, zaštitu od povratka janičara. Sa jeseni 1804. ustanak je nezametno, ali nepovratno, počeo da se pretvara iz pokreta „protiv dahija” u pokret za nešto šire — za stvarno samoupravnu Srbiju, a vremenom i za njenu državnost. Orašac je tako, gledano unazad, bio mnogo više od skupa razgnjevljenih ljudi: bio je tačka u kojoj je iz seoske samoodbrane krenula srpska revolucija. O Karađorđu, o samoj orašačkoj sceni i o prvim velikim bitkama biće više reči u danima koji slede.