Ustanak i Rusija

Kada je početkom 1804. počeo ustanak protiv dahija, Srbi su gotovo instinktivno pogledali ka severu — ka pravoslavnoj Rusiji cara Aleksandra I. Verska bliskost, slovensko srodstvo i sećanje na ranija ruska posredovanja na Porti činili su Petrograd najprirodnijim spoljnim osloncem. U prvim godinama, međutim, ruski odgovor bio je hladniji nego što su ustanici očekivali. Carstvo je bilo zauzeto Napoleonom u Evropi i nije želelo nepotreban sukob sa sultanom; pobuna raje u jednom turskom pašaluku, koliko god simpatična, dolazila je u nezgodno vreme. Rusija je 1804. i 1805. ustanicima slala lepe reči i poneki savet, ali ne i vojsku ni jasna obećanja.

Sve se promenilo krajem 1806. godine. Pod francuskim uticajem, i ohrabrena Napoleonovom pobedom nad Rusima kod Austerlica, Porta je zatvorila moreuze ruskim brodovima i smenila prijateljske vladare u Vlaškoj i Moldaviji. Petrograd je to s pravom shvatio kao povod za rat. Rusko-turski rat, koji će potrajati punih šest godina, izbio je u trenutku kada je Karađorđev ustanak već imao oslobođen Beograd i kontrolisao veći deo Beogradskog pašaluka. Preko noći Rusija i Srbija dobile su istog neprijatelja. Za ustanike je to bio strateški preokret: bili su odjednom delom šire ratne računice jedne velike sile.

Glavnina ruskih operacija odvijala se severno od Dunava, u Vlaškoj i Moldaviji, gde su se smenjivali generali — Mihelson, Bagration, Kamenski, a od 1811. i Mihail Kutuzov, čovek koji će potom presudno odlučiti i ishod rata sa Napoleonom. Za Srbiju je bilo važno to što su ruske kolone povremeno prelazile Dunav i sadejstvovale sa ustaničkom vojskom u istočnoj Srbiji. Manje ruske jedinice učestvovale su u borbama u Negotinskoj krajini i kod Štubika — u krajini u kojoj će 1813, braneći Negotin, poginuti Hajduk Veljko Petrović. Tačan obim ruskih snaga koje su prelazile na desnu obalu Dunava bio je promenljiv i obično skroman, ali simbolika zajedničkog ratovanja imala je veću težinu od samih bataljona.

Materijalna pomoć bila je konkretnija. Iz Rusije su stizale novčane subvencije ustaničkoj kasi, puške, barut i topovi, povremeno i grupe oficira i savetnika. U uslovima u kojima Srbija nije imala ni državne finansije ni domaću ratnu industriju, ovaj priliv je bio glavna spoljašnja žila kucavica ustanka. Bez njega bi održavanje regularnijih jedinica, naročito artiljerije i utvrđenja oko Beograda i Šapca, bilo znatno teže. Treba reći otvoreno — ruska pomoć nije bila ogromna u apsolutnim ciframa, ali je bila redovna i u ključnim trenucima dovoljna da odbrana ne pukne.

Rodofinikin i velika očekivanja

Lice te saradnje u samoj Srbiji bio je Konstantin Rodofinikin, ruski diplomata grčkog porekla, koji je 1807. stigao u Beograd kao carev izaslanik i tu ostao do 1809, kada je pred osmanskom ofanzivom napustio Srbiju. Bio je obrazovan, vešt i ambiciozan, i ubrzo se umešao ne samo u spoljne poslove ustaničke države nego i u njena unutrašnja sporenja oko Praviteljstvujuščeg sovjeta i položaja Karađorđa. Pristalice jačeg vožda smatrale su ga sklonim njegovim protivnicima; drugi su u njemu videli dragocenu vezu sa Petrogradom i savetnika koji je doneo elemente uređene kancelarijske prakse. Njegovo nasleđe ostalo je mešano — i to je verovatno najtačnija ocena: bio je istovremeno koristan i naporan, što je čest sudbinski opis stranih izaslanika u malim državama u nastanku.

Do 1810. i 1811. srpski prvaci, a posebno sam Karađorđe, sve su se više oslanjali na pretpostavku da će ruska zaštita u svakom budućem miru obezbediti Srbiji bar široku autonomiju, ako ne i punu nezavisnost. Diplomatske poruke iz Petrograda išle su u tom smeru, a zajedničke vojne akcije učvršćivale su utisak da su Srbija i Rusija saveznici u dubokom smislu. Verovatno je to poverenje bilo preveliko. Velike sile vode računa o sopstvenim interesima pre svega; saveznici se biraju i napuštaju u skladu s tim. Ustanička Srbija, mlada i bez iskustva u međunarodnoj politici, tu razliku još nije do kraja osetila na svojoj koži.

Početkom 1812. sve je dobilo nagao obrt. Napoleonova priprema za pohod na Rusiju postala je očigledna, a Petrogradu je svaki vojnik bio potreban na zapadnom frontu. Trebalo je hitno okončati rat sa Portom. Pregovori u Bukureštu, koje je sa ruske strane vodio Kutuzov, doveli su 28. maja 1812. do mira. Rusija je dobila Besarabiju i druge dobitke; Srbija je u tom tekstu dobila čuveni osmi član. On je predviđao amnestiju ustanicima, povratak osmanskih posada u stare gradove i rušenje utvrđenja podignutih tokom ustanka, i ograničenu samoupravu (unutrašnju upravu i ubiranje danka), uz obećanje prava kakva imaju ostrva Arhipelaga, pod sultanovim suverenitetom. To je bilo daleko manje od onoga što su srpski prvaci očekivali — i, što je još opasnije, povratak osmanskih garnizona delovao je kao otvaranje vrata onima koje su sedam godina pokušavali da drže napolju.

U Srbiji je vest dočekana sa razočaranjem i strahom. Vožd i Sovjet odbili su da brzo prihvate osmanski zahtev da se razoružaju, nadajući se da će se prilike još jednom okrenuti. Ali Rusija je svoje pukove povukla na zapad da dočeka Napoleona, a Porta je, oslobođena pretnje sa severa, počela da priprema veliku ofanzivu za narednu godinu. Srbija je ostala sama da pregovara sa daleko jačim protivnikom — i to u trenutku kada je njena unutrašnja kohezija već bila načeta. Pouka koja će ostati u srpskom političkom sećanju kroz čitav 19. vek bila je gorka, ali jasna: podrška velike sile je stvarna, ali i prolazna; vezivati sopstveni opstanak samo za jednu tuđu politiku znači biti spreman na trenutak kada ta politika promeni pravac.