Prve pobede ustanika

Posle sastanka u Orašcu na Sretenje 1804. godine, ustanak se širio brže nego što su i sami njegovi prvaci očekivali. U toku nekoliko nedelja, gotovo svako selo Beogradskog pašaluka pristalo je uz dignutu zastavu — negde zato što je verovalo da je ovo trenutak koji se ne ponavlja, negde zato što su dahijski odredi već bili pobegli ili razbijeni. Karađorđeva snaga nije bila u velikim bitkama nego u tome što je seoska Srbija pristala da ga sluša. Do leta 1804. ustanici su praktično držali polja, drumove i sela; Turci su se zatvorili u utvrđene varoši i tu se branili, ali su ostali odsečeni od zaleđa koje ih je hranilo.

Glavni cilj ubrzo je postao Beograd. U njegovoj tvrđavi sklonile su se sve četiri dahije sa svojim ljudima, i tu se odlučivalo da li će njihova vlast preživeti ili pasti. Karađorđe je sa Stanojem Glavašem, Jakovom Nenadovićem i drugim starešinama postavio opsadu, koja se otegla kroz čitavu 1804. godinu. Ustanici nisu imali ni topove ni inženjerce za pravu opsadu po evropskom načinu; držali su prilaze, presecali snabdevanje i tukli izlaze. To nije bilo dovoljno da grad padne, ali je bilo dovoljno da se posada u tvrđavi oseti opkoljenom u sopstvenoj zemlji.

U isto vreme i sultan je doneo svoju odluku — ne u korist dahija, već protiv njih. Iz Carigrada je u Beogradski pašaluk poslat bosanski vezir Bekir-paša sa zadatkom da uspostavi red i, posebno, da kazni odmetnute janičarske glavešine. Pred tim dvostrukim pritiskom — srpskim ustaničkim obručem spolja i sultanovim oficirom iznutra — dahije su jula 1804. napustile Beograd i Dunavom krenule nizvodno, nadajući se da će se sakriti u nekom udaljenom kutku Carstva. Stigle su do Ade Kale, malog dunavskog ostrva nedaleko od Kladova; tu su ih ustaničke potere stigle. Posao je vodio Karađorđev komandant Mladen Milovanović. Sve četiri dahije pogubljene su, glave odsečene i javno izložene. Bila je to surova slika po merilima današnjice, ali po merilima toga vremena nedvosmislena i razumljiva poruka: tirani koji su pre godinu dana posekli srpske knezove sada su, na isti način, izgubili svoje glave.

Smrt dahija trebalo je, po prvobitnoj logici, da bude kraj ustanka. Ako su podignuti protiv odmetnika, a odmetnici su nestali, šta još traže? Ali na ovom mestu treba biti otvoren: ustanici sami više nisu hteli da se vrate na stanje pre 1804. godine. Pregovori sa Bekir-pašom, koji je nudio neku vrstu povratka u stari pravni okvir, pokazali su koliko su se srpski zahtevi u međuvremenu uvećali — od kazne za dahije, ka pravu da se sami brane od sličnih nasilja, pa ka traženju stvarne unutrašnje samouprave. Porta na to nije bila spremna. Bekir-paša se vratio neobavljena posla, a u Carigradu je počela da sazreva odluka da se ustanak ipak slomi silom.

Ivankovac i šta je on značio

Prva velika potvrda da ustanici mogu da izdrže i regularnu osmansku vojsku došla je u avgustu 1805. godine kod Ivankovca, sela u Pomoravlju nedaleko od Ćuprije. Sultan je na Srbe poslao niškog Hafiz-pašu sa nekoliko hiljada vojnika. Karađorđe je sa starešinama dočekao taj odred na pažljivo izabranom položaju, sa šancima na uzvišenju i sa pešadijom raspoređenom tako da osmanska konjica ne može da je obiđe. U bici koja je trajala više sati Osmanlije su odbijene, sam Hafiz-paša smrtno ranjen, a njegova vojska razbijena u povlačenju. Ivankovac je bio prvi pravi sudar regularne sultanove vojske i srpskih ustaničkih snaga u otvorenom polju — i prošao je u srpsku korist. Posle njega niko više nije mogao reći da su ustanici samo seljaci sa puškama. Tokom sledećih meseci, u manjim sukobima oko Svilajnca, Paraćina i šire u Pomoravlju, isti odnos snaga se ponovio na nižem nivou.

Uz Karađorđa, u tim mesecima izranjaju i drugi vojnici i prvaci koji će obeležiti čitav ustanak. Jakov Nenadović drži zapad, Stanoje Glavaš donosi iskustvo starog hajduka, Hajduk Veljko Petrović istočnu Krajinu, Prota Matija Nenadović spaja vojno i pisano. Mlađa generacija — među njima i Milan i Miloš Obrenović, tada još uvek mladi i sporedni — uči ratovanje pod tim starijim ljudima. Taktika je bila mešovita: redovna bitka kad se mora, opsada utvrđenih varoši, brzi prepadi i česti ustanički šančevi na povoljnim položajima. Snabdevali su se iz sela, iz zaplenjenog osmanskog naoružanja i, manjim delom, krijumčarenjem preko austrijske granice.

Do kraja 1806. politička priroda ustanka već se bila promenila. Ono što je počelo kao bunt protiv četvorice odmetnika postalo je rat za stvarnu samoupravu, a kod nekih starešina i otvoreno za vraćanje srpske države. Sledeće lekcije pratiće upravo taj prelaz — kako se iz vojnih pobeda gradi politički poredak, kako se sazivaju skupštine i sudovi, i kako će kod Mišara 1806. ovaj rastući svet izdržati svoj najteži ispit. Treba, međutim, pošteno reći i ono što proslave često prećute: cena ranih pobeda bila je velika. Osmanske kaznene ekspedicije palile su sela, gubici u ljudstvu bili su teški, glad je u ratnim zimama bila redovna. Pobede 1804. i 1805. zaslužuju da budu zapamćene, ali ne kao laka dela junaka iz pesme, već kao ono što su zaista bile — teško izvojevani prvi koraci jednog naroda koji je odlučio da se više ne vraća unazad.