Organizacija ustaničke vlasti

Kako se ustanak širio i kako su pobunjenici tokom 1804. i 1805. dolazili u posed sve više sela, varošica i nahija, pred njih se postavilo pitanje koje vojska na bojnom polju ne može da reši: ko će u toj zemlji, čim puške zaćute, kupiti porez, suditi u sporovima, deliti vojnu opremu, slati pisma stranim dvorovima i potpisivati ono što se potpisati mora. Stara srpska država nestala je 345 godina ranije, a osmanske ustanove — kadije, muselimi, džamijska uprava — bile su upravo ono protiv čega su se digli. Ustaničku vlast trebalo je, dakle, sastaviti gotovo ni iz čega, od ljudi koji su veći deo života proveli kao raja.

Najniži sloj te nove vlasti zatekao se već gotov. U srpskim selima i pre ustanka postojali su knezovi i kmetovi — seoske starešine koje je narod sam priznavao, a osmanske vlasti tolerisale kao posrednike za porez i red. Taj sloj ustanak je samo preuzeo i ojačao. Selo je i dalje vodio kmet, a više sela zajedno činilo je knežinu pod knezom. Iznad njih stajala je nahija — okrug koji je grubo odgovarao staroj osmanskoj podeli. Na čelu nahije bio je vojvoda, istovremeno vojni komandant i upravnik, koji je sazivao nahijske zborove, sudio krupnijim sporovima i odgovarao centru za sve što se u njegovoj oblasti dešavalo.

Iznad nahija stajao je Karađorđe. Na orašačkom zboru, februara 1804, izabran je za vožda — vrhovnog vođu — i ta titula ostala je sa njim do kraja ustanka. Ovlašćenja vožda nikada nisu bila precizno popisana; ona su, kao i sam ustanak, rasla iz prakse. U miru je odlučivao o postavljenjima, primao izaslanike, vodio prepisku sa Petrogradom i Bečom; u ratu je bio vrhovni komandant. Oko njega se postepeno stvarao mali centralni aparat: nekoliko pisara, blagajnika, glasnika i savetnika. Bila je to, po današnjim merilima, skromna kancelarija; po merilima srpske raje sa kraja osamnaestog veka, bio je to početak vlade.

Skupština, savet, vojvode

Krupne odluke nisu se, međutim, donosile samo u voždovoj kući. Od prvih meseci ustanak je razvio i treći sloj — skupštinu, periodični zbor vojvoda, knezova i drugih uglednih ljudi. Skupština je odlučivala o ratu i miru, o porezima, o glavnim postavljenjima i o sporovima koji su prerasli nahijski okvir. Na zboru u Pećanima 1805. godine doneta je odluka koja će se pokazati prelomnom: formiran je prvi stalni savet — preteča Praviteljstvujuščeg sovjeta, čiji puni razvoj pripada sledećoj lekciji. Time je ustanička vlast prvi put dobila telo koje radi između skupština i koje stoji uz vožda kao kolektivno protivtežište.

Među onima koji su tu novu mašinu sastavljali izdvojila se porodica Nenadović iz Valjeva. Jakov Nenadović bio je jedan od najuticajnijih vojvoda i tvrd politički igrač, čovek koji se rano zauzeo za to da savet bude ozbiljna ustanova, a ne voždov dodatak. Njegov sinovac, prota Matija Nenadović, bio je drugačijeg kova — sveštenik, pismen, smiren, sposoban da sastavi pismo na način kako se to u Evropi pisalo. Prota Matija postao je u praksi glavni politički organizator i sekretar ustanka: pisao je odluke, vodio prepisku, predvodio prvu izaslaničku misiju u Petrograd 1804. i ostavio memoare iz kojih danas znamo većinu detalja unutrašnjeg života vlasti.

Teritoriju oslobođene Srbije ustanici su organizovali po nahijama, po istom rasporedu po kome ih je grubo zatekla osmanska uprava. Svaka nahija imala je svog vojvodu, koji je centru slao izveštaje o stanju vojske, o žetvi, o sporovima i o sumnjivim ljudima. Finansirala se nova vlast, isprva, vanrednim seoskim doprinosima — žitom, stokom, novcem skupljanim koliko se moglo i kad se moralo. Postepeno je uveden i redovniji porez, delom rađen po osmanskom predlošku jer drugog modela nije bilo, kao i carine na granicama prema Bosni, Sremu i Vlaškoj, i prihodi od trgovine, naročito stočne. Sve to bilo je daleko od uređenog budžeta, ali je davalo dovoljno da se vojska prehrani i da se barut kupi.

Sudstvo je pratilo isti put — od slučaja do ustanove. Sitne sporove rešavali su, kao i ranije, kmetovi i knezovi; krupnije je preuzimao nahijski vojvoda; najteži predmeti, naročito izdaja i sporovi između vojvoda, sve češće su dolazili pred savet, koji je vremenom postao i svojevrsni najviši sud. Diplomatija se učila putujući. Izaslanstva su išla u Petrograd, gde je od 1806. otvorena stalna srpska veza sa ruskom vladom, u Beč, povremeno i kod bosanskih i drugih susednih muslimanskih prvaka kada je trebalo ugovoriti razmenu zarobljenika ili primirje. Srpski poslanici brzo su naučili šta je akreditiv, šta nota i kako se sastavlja molba caru — često, treba reći, uz pomoć srpskih trgovaca i obrazovanih ljudi iz Sremskih Karlovaca.

Karlovački mitropolit i tamošnje sveštenstvo bili su, uglavnom tiho, naklonjeni ustanku; lokalni srpski popovi u Šumadiji i Pomoravlju otvoreno su učestvovali u njemu, blagosiljali vojsku, pisali pisma i krstili novu vlast. O obnovi Pećke patrijaršije razmišljalo se ozbiljno, ali se to pitanje ostavljalo za bolja vremena. Iznutra, mlada vlast nije bila bez napetosti: Karađorđeva lična vlast i kolektivno vođstvo saveta neprestano su se odmeravali, a vojvode su ljubomorno čuvale svoju samostalnost prema centru. Sporovi oko strategije, plena i postavljenja izbijali su redovno. Pa ipak, kada je 1807. Dositej Obradović stigao iz Trsta i preuzeo brigu o školi, kada je u Beogradu osnovana Velika škola i kada su počeli prvi pokušaji štampanja u oslobođenoj Srbiji, postalo je jasno da seljački ustanak, uprkos svojoj surovoj improvizaciji, gradi nešto što liči na državu — grubu, krpljenu, ali stvarnu.