Škola, univerzitet i nauka

Kada se gleda iz daljine, srpski 19. vek izgleda kao vek ratova, ustanaka i ustava. Iz blizine, on je i vek u kome je jedna seljačka zemlja, gotovo bez pismenih ljudi, počela strpljivo da zida nešto za šta nije imala ni novca ni navike — javnu školu. Taj posao nije bio bučan kao bitke, ali je za narednu Srbiju značio jednako mnogo. Bez učitelja u selu, bez gimnazije u varoši i bez fakulteta u Beogradu, sve drugo što se gradilo — vojska, sud, država — ostajalo bi bez ljudi koji bi to mogli da vode.

Početak je bio skroman i neujednačen. Pre Kneževine, srpska deca su se opismenjavala uglavnom po manastirima i crkvenim školama, a tek delimično po opštinskim školama koje su izdržavale same varoši. Od tridesetih godina 19. veka država počinje da otvara osnovne škole brže nego ranije, a prvi opšti školski zakon donet je 1844. godine, u doba kneza Aleksandra Karađorđevića i ustavobranitelja. Obavezno osnovno školovanje proglašeno je tek 1882, već u doba kralja Milana, ali — i to treba reći otvoreno — u praksi je obavezivanje bilo polovično. Mnogo sela nije imalo školu u dometu, mnogo dece je radilo u polju, a državna kasa nije mogla da plati učitelje za sve.

Iznad osnovne škole stajala je gimnazija. Najstarija srpska gimnazija osnovana je 1791. u Sremskim Karlovcima — ali tamo, preko Save i Dunava, u Habzburškoj monarhiji, među prečanskim Srbima koji su imali svoju mitropoliju i svoju građansku elitu. U samoj Kneževini prva gimnazija otvorena je u Kragujevcu 1833. godine, dok je glavni grad bio još tamo; zatim u Beogradu 1839, kada se i prestonica preselila. Niš je svoju gimnaziju dobio 1878, ubrzo posle oslobođenja od osmanske vlasti. Te ustanove dugo su bile male, sa malim brojem profesora i još manjim brojem đaka, ali su upravo iz njih izlazili budući činovnici, učitelji i studenti.

Od Liceuma do Velike škole

Visoko obrazovanje je krenulo kao jedna ustanova s mnogo imena. Liceum je osnovan 1838. u Kragujevcu, a već 1841. premešten je u Beograd, prateći prestonicu. Bio je to još uvek pre svega lyceum u evropskom smislu — viša škola opšteg obrazovanja, ne pravi univerzitet, ali jedina kuća u zemlji u kojoj je neko mogao da sluša filozofiju, pravne nauke i prirodne predmete na srpskom jeziku. Iz njega je 1863. godine, u doba kneza Mihaila, izrasla Velika škola u Beogradu, organizovana u tri fakulteta: Filozofski, Tehnički i Pravni. Velika škola će više od četiri decenije biti najviša obrazovna ustanova u Srbiji.

Tek 27. februara 1905. godine, zakonom kralja Petra I Karađorđevića, Velika škola je preuređena u Univerzitet u Beogradu. Time je Srbija konačno dobila ustanovu sa punim univerzitetskim statusom — pet fakulteta: Filozofski, Pravni, Tehnički, Bogoslovski i Medicinski. Medicinski fakultet je tada osnovan na papiru, ali je sa nastavom praktično počeo tek posle Prvog svetskog rata, oko 1920. godine. Mladost tog univerziteta važno je upamtiti: u trenutku kada Bečki, Berlinski i Pariski univerzitet imaju iza sebe vekove, srpski univerzitet broji svega nekoliko godina.

Uporedo s obrazovanjem, gradila se i naučna zajednica. Srpsko učeno društvo osnovano je 1864, kao mala zajednica učenih ljudi koji su pisali, prikupljali građu i objavljivali rasprave. Ono je 1886. godine, zakonom kralja Milana, preraslo u Srpsku kraljevsku akademiju — instituciju koja je za nauku značila isto što i Velika škola za nastavu: krov, plata, pečat i kontinuitet. Prvi predsednik Akademije bio je botaničar Josif Pančić, čovek koji je celu drugu polovinu svog života proveo opisujući biljke Srbije i okolnih oblasti, među njima i pančićevu omoriku — drvo koje će dobiti njegovo ime.

Iza Pančića išla je jedna generacija koja će obeležiti srpsku nauku do Prvog svetskog rata. Geograf Jovan Cvijić, rođen 1865, postaće osnivač srpske moderne geografije i jedan od najpoznatijih balkanskih naučnika svog vremena. Matematičar Mihailo Petrović Alas, rođen 1868, doneo je iz Pariza ozbiljnu školu i, uz nauku, ostao upamćen i kao ribolovac i čovek beogradskih kafana. Lingvista Aleksandar Belić, pravnik i istoričar Slobodan Jovanović, geolog Jovan Žujović — svi su pripadali istom krugu ljudi koji su se školovali napolju i vratili kući. Beč, Berlin, Cirih, Pariz i Petrograd bili su prirodna druga adresa svakog ozbiljnijeg srpskog studenta tog doba; državne stipendije išle su upravo na te strane.

Tu treba reći i nešto što se često prećutkuje. Srpska nauka kasnog 19. veka bila je mala — brojem ljudi, brojem časopisa, veličinom laboratorija. Ali je bila ozbiljna: nije se zadovoljavala prepričavanjem stranih radova, nego je merila, beležila i objavljivala svoje rezultate. I bila je, više nego ijedna kasnija, neodvojiva od javnog života. Mnogi profesori bili su istovremeno poslanici, ministri ili publicisti, a u Skupštini se često čuo akademski govor. Granica između katedre i politike bila je tanka i propusna.

I ipak, sve to treba meriti razumno. Oko 1900. godine pismeno je bilo tek oko dvadeset odsto odraslog stanovništva Srbije; ostatak je živeo bez slova. Univerzitet je tek 1905, Akademija tek od 1886, obavezna osnovna škola tek od 1882. Ko ovaj vek vidi kao trijumf prosvete, gleda samo vrh; ko ga vidi kao zaostalost, gleda samo dno. Istina je između: modernizacija obrazovanja u Srbiji 19. veka jeste bila istinski u toku, ali daleko od završene. Ono što je u tom veku posejano — škole, gimnazije, fakulteti, Akademija — počeće tek u 20. veku da daje pravu žetvu.