Državni udari i nestabilnost

Deset godina koje su prethodile Majskom prevratu 1903. najbolje pokazuju koliko je srpski ustavni poredak pod poslednjim Obrenovićima bio krhak. Institucije su postojale — Skupština, ustav, sudovi, štampa — ali su sve češće radile u dahu jedne dvorske volje. Krunisane glave i njihovi savetnici menjali su ustave kada im se nije sviđao raspored snaga, raspuštali skupštine, brisali izborne spiskove, a političke protivnike izvodili pred sud po sumnjivim optužnicama. U tih deset godina Srbija je doživela čak pet ustavnih obrta, dva otvorena državna udara od strane krune i jedno politički režirano suđenje — i sve se završilo krvavo, ubistvom kralja i kraljice u dvoru.

Prvi rez dogodio se 1. aprila 1893. godine. Maloletni kralj Aleksandar Obrenović, kome još nije bilo ni sedamnaest godina, na večeri u dvoru iznenada je objavio regentima i ministrima da preuzima ličnu vlast i da regenstvo time prestaje. Bilo je to pravno nemoguće — po Ustavu iz 1888. tek je 1895. trebalo da postane punoletan — ali su oficiri straže i lojalni dvorjani sproveli odluku na licu mesta. Regenti, među njima i ostareli Jovan Ristić, povukli su se bez otpora. Aprilski prevrat 1893. nije pokrenuo ulicu, nije pucao u nikoga, ali je u jednoj noći pokazao šta će biti pravilo decenije: kralj radi šta hoće, a država se posle prilagođava.

Godinu i nešto dana kasnije, u maju 1894, mladi kralj je izveo drugi potez. Suspendovao je Ustav iz 1888 — najliberalniji ustav koji je Srbija dotada imala, donet u dogovoru sa Radikalnom strankom — i vratio na snagu stari Ustav iz 1869, znatno autoritarniji i pisan po meri kneževske, ne parlamentarne vlasti. Ovaj Majski prevrat 1894. nije bio nasilan u uličnom smislu, ali je značio povratak za četvrt veka unazad. Time je dvor jasno poručio da slobodu štampe, jaku skupštinu i radikalsku većinu doživljava kao smetnju, a ne kao temelj države.

Atentat, ustavi, falsifikati

Ivanjdanski atentat 1899. godine bio je sledeći lom. Na bivšeg kralja Milana Obrenovića, koji se vratio u zemlju i preuzeo položaj komandanta aktivne vojske, pucao je čovek u centru Beograda; Milan je lakše ranjen. Vlast je odmah optužila Radikalnu stranku za zaveru. Nikola Pašić, dotad najuticajniji srpski političar, izveden je pred sud, a Pera Velimirović i drugi prvaci uhapšeni. Pravih dokaza o umešanosti vodstva radikala nije bilo; suđenje je, kako su to već tada videli i strani posmatrači, bilo politički progon, pokušaj da se najjača opoziciona stranka razbije pretnjom vešalima. Pašić je na kraju izvukao glavu uz teško poniženje i obećanje političke pasivnosti, ali rana je ostala — radikali su naučili da im pred dvorom nema sigurnosti.

Slika se zatim okrenula. Pošto se kralj Aleksandar uprkos svemu, i protiv volje oca i ministara, oženio Dragom Mašin — udovicom znatno starijom od sebe, ženom oko koje je već vladao dvorski skandal — Milan je u znak protesta zauvek napustio zemlju. Bez očevog autoritarnog prisustva, mladi kralj je odlučio da pokuša pomirljiviji potez. Aprilskim ustavom 1901. dao je zemlji prvi srpski dvodomni parlament — Skupštinu i novouvedeni Senat — i umereniji okvir nego što je bio onaj iz 1869. Deo opozicije je oprezno prihvatio igru, smatrajući da je i ograničena ustavnost bolja od gole kraljeve volje. Mir je, međutim, trajao kratko.

U martu 1903. dogodio se najčudniji ustavni rez te decenije. Kralj Aleksandar je na kratko suspendovao Aprilski ustav, za to vreme dekretima poništio izborne spiskove i naredio uredbe koje bi inače Skupština i Senat morali da odobre, a zatim ustav „vratio na snagu“. Stvar je u istoriji ostala zapamćena kao prevrat „od pola sata“ — pravni trik koji je dvoru omogućio da pred nove izbore izađe sa očišćenom biračkom listom i bez ikakvog parlamentarnog otpora. Bio je to peti veliki ustavni potez u deset godina i prvi koji je, čini se, konačno uverio i deo umerene javnosti i deo vojske da sa ovim kraljem nikakav uredan poredak nije moguć.

U noći između 29. maja i 11. juna 1903. po novom kalendaru, grupa zaverenika iz redova oficira ušla je u Stari dvor. Krvavi Majski prevrat ubistvom kralja Aleksandra i kraljice Drage završio je dinastiju Obrenović i otvorio novu epohu — temu koja sledi u narednoj sekciji. Ali ono što treba videti unazad jeste razmera puta koji je do te noći prešla srpska država. Za deset godina: dva dvorska prevrata izvedena odozgo, tri ustavne promene, jedno politički režirano suđenje protiv vodstva najjače stranke, izborni falsifikati uvedeni kao tehnika vladanja i, na kraju, ubistvo krune oružjem sopstvene vojske.

Treba reći otvoreno i ono što ne ide ni dvoru ni zaverenicima u prilog. Srpski parlamentarizam pred 1903. nije bio bezvredan — pravo glasa, slobodni listovi i jake stranke postojali su, i kasnije „zlatno doba“ 1903–1914. izniklo je upravo iz njih. Ali je radio više u dahu nego sigurno, kao mehanizam koji svaki put kada dođe pod pritisak krune popušta. S druge strane, deo srpske političke kulture toga doba — i u dvoru, i u oficirskom koru, i u nekim strankama — bio je sklon da krizu rešava nasilnim presekom, ne dugotrajnim institucionalnim sporom. Aprilski i Majski prevrat 1894, Ivanjdansko suđenje i, najzad, krvavi Maj 1903. različite su strane iste navike. Bez heroizovanja zaverenika i bez ulepšavanja krune, ostaje upozorenje koje će se vraćati i u kasnijim epohama srpske istorije.