Kralj Aleksandar Obrenović

Kada je u martu 1889. kralj Milan Obrenović iznenada abdicirao i napustio Srbiju, presto je ostavio sinu Aleksandru, dečaku od dvanaest godina. Jer maloletni kralj nije mogao sam da vlada, Ustav iz 1888. predvideo je trojicu namesnika — regente — koji će zemljom upravljati do njegovog punoletstva. Na čelu te trojice bio je iskusni državnik Jovan Ristić, čovek liberalne tradicije i strpljivog političkog rukopisa, navikao da prelazi preko više vlada nego što ijedan ministar može da prebroji. U toj senci, između razvedenih roditelja koji su se i posle abdikacije nastavili javno svađati i regenata koji su pokušavali da održe ustavni poredak, mladi Aleksandar je rastao.

Bio je tih, načitan, sklon politici više nego godinama svojstvenom dečačkom životu. Već sa petnaest godina pažljivo je pratio dvorske intrige i odnose stranaka. Radikali, koji su pod novim ustavom vladali iz Skupštine, doživljavali su regenstvo kao kočnicu; konzervativni krugovi oko dvora kao garanciju reda. Aleksandar je, vaspitan u atmosferi nepoverenja prema demokratskoj većini, sve više naginjao ovima drugima. Aprila 1893. godine, sa nepunih sedamnaest, izveo je svoj prvi politički potez — i odmah pokazao kakvog će vladara Srbija dobiti.

Prevrat, ustavi i povratak oca

Na večeri u dvoru, u noći 1. aprila 1893. godine, mladi kralj je pozvao trojicu regenata. Posle obroka, zaverenički krug oficira pod njegovim znanjem ušao je u dvor; regenti su, kako stoji u kasnijim svedočanstvima, „uljudno zadržani” dok je Aleksandar proglasio sebe punoletnim i preuzeo ličnu vlast. Taj „Belomanastirski prevrat” izveden je bez krvi, ali je značio jasan raskid sa Ustavom iz 1888. Već naredne godine, 1894, Aleksandar je taj ustav formalno ukinuo i vratio stari Namesnički ustav iz 1869. godine, znatno povoljniji za vladara. Liberalna ustavna gradnja koja je trajala šest godina svedena je preko noći na ranije, autoritarnije pravilo igre.

Politički kurs koji je usledio bio je nesiguran. Smenjivale su se konzervativne i napredne vlade; radikali su povremeno bili dopušteni, povremeno potiskivani. Krajem decenije, 1897, u zemlju se vratio i otac Milan, sada bez krune ali sa činom komandanta aktivne vojske — položajem koji mu je sin namenio kao priznanje, a koji je u praksi stvorio neobičnu dvovlast. Vlada Vladana Đorđevića, oslonjena na Beč, vodila je proaustrijsku spoljnu politiku, dok je Milan u kasarnama reorganizovao oficirski kor i nametao stroge propise. Za jedan deo društva bila je to potrebna disciplina; za drugi — tihi povratak omraženog kralja kroz uniformu.

Tačka prekretnice došla je 1900. godine. Aleksandar je objavio da će se oženiti Dragom Mašin, rođenom Lunjevicom, udovicom inženjera Mašina i dvorskom damom njegove majke. Bila je od njega starija — izvori se razilaze, najčešće se navodi između dvanaest i petnaest godina — i u beogradskim salonima već dugo predmet ogovaranja. Brak je u širim krugovima, a naročito u vojsci, doživljen kao skandal: kralj se ženi udovicom, ženom bez kneževske krvi, i to onom koja, kako je glas govorio, nikada neće moći da rodi naslednika. Otac Milan, suprotstavljen tom izboru, podneo je ostavku na vojnu komandu, napustio zemlju i ubrzo zatim, početkom 1901, umro u Beču. Aleksandar je ostao bez jedinog političkog štita koji ga je još vezivao za stari oficirski miljé.

Sledeće dve godine bile su godine sve veće izolacije. Krajem 1901. proširila se vest — nije nikada pouzdano potvrđena — da je kraljica Draga trudna; lažna ili stvarna, glasina je u vojnim krugovima dolila ulje na vatru. Aleksandar je u aprilu 1901. izdao novi, takozvani Aprilski ustav, umereno liberalniji, ali nedovoljan da povrati poverenje radikala; već 1903. ga je suspendovao i opet posegnuo za starim ustavom iz 1869. Politički prostor mu se sužavao u svim pravcima — radikali su bili otuđeni, vojska razdražena, austrijska podrška sve hladnija, ruska nedovoljna. U sve uže krugove, u kasarnama i u nekim ministarstvima, ulazila je ideja koja je do tada bila nezamisliva: da se dinastija promeni silom.

U noći između 28. i 29. maja 1903. godine — po grigorijanskom 10. i 11. juna — grupa zaverenika predvođena kapetanom Dragutinom Dimitrijevićem, kasnije poznatim kao Apis, provalila je u Stari dvor. Kralj Aleksandar i kraljica Draga ubijeni su u sopstvenim odajama, a sa njima i nekoliko najbližih ministara. O samom činu, njegovoj brutalnosti i posledicama govoriće druga lekcija; ovde je važno reći samo da je njime — naglo, krvavo i bez naslednika — okončana dinastija Obrenović koja je Srbiju vodila gotovo ceo vek, od ustanka Miloša Obrenovića 1815. do te junske noći u Beogradu.

Aleksandar Obrenović vladao je u izuzetno teškom kontekstu: otuđen otac, razvedeni roditelji u javnoj svađi, sukob između dvora i radikalske većine, austrijski pritisak sa severa. Mnoge od tih tenzija nije on stvorio. Ali njegove odluke — prevrat protiv regenata, smenjivanje ustava, vraćanje oca u vojsku, brak sa Dragom — gotovo svaku od njih pojačale su, umesto da je razrede. Bio je inteligentan i obrazovan vladar koji je vladao bez sluha za to koliko je njegov sopstveni dvor postao izolovan. Kada je 1903. nestao, srpsku politiku je nasledio jedan novi i potpuno drugačiji režim — i jedan dugo prikrivani problem: oficiri koji su jednom izveli prevrat, znaće da to mogu ponovo.